Kultura

In memoriam: Radovan Beli Marković (1947–2022)

Nesagledivo čudovište 2

foto: đorđe đoković

Nesagledivo čudovište

Živeo je “više zasebnih života”, i bio, kao što je govorio Danilo Dača Nikolić, Pisac, sa velikim početnim slovom te reči. A najbolje žanrovsko odredište za svako njegovo delo je, kao što kaže Vita Vuletić – knjiga

Beli Marković je prvu knjigu objavio 1976, roman “Palikuća i Tereza milosti puna”, i od tada je napisao 20-ak knjiga, romana, uslovno rečeno, i zbirki priča. Dobio je sve značajnije književne nagrade: Andrićeva, Nolit, Ćopić, Bora Stanković, Biblios, Meša Selimović, Račanska povelja, Žak Konfino, Stevan Sremac… Poslednju knjigu, “Stojna vetrenjača”, objavila mu je Srpska književna zadruga, to mu je bila treća knjiga u Plavom kolu, na šta je bio posebno ponosan. Bio je član Matice srpske, PEN centra i Srpskog književnog društva.

Imao je “američku” biografiju, radio na benzinskoj pumpi, lokalni partijski funkcioner, u socijalizmu, urednik u književnim listovima, novinar… uredna boemština i sve što uz to ide kad je tome bilo vreme. Počasni predsednik KANU, Kafanske akademije nauka i umetnosti. Piscu ove hronike je znao da poveri: Živeo sam više zasebnih života, RBM u početku beše zajednički imenitelj ljudi čiji su se najodgovorniji pojedinci, jedan po jedan, polako, na prstima, išunjali iz doba, ne imajući u takozvanom životu sreće. Ostavši sam i ruševne duše, RBM se, jedno vreme, vežbao u teatralnom ispoljavanju, retko navraćajući u sopstveni život, preostali i jedini. I sad pomenuti RBM postoji, samo sebi na teretu, i sa takvom akumulacijom kapitala

Veliki Danilo Nikolić je za Belog znao reći da je on Pisac, sa velikim početnim slovom, a Dači treba verovati. Da se doda da je pesnik Ljubomir Mihailović, začuđen pred nesagledivošću njegovog dela, pri inspiraciji, znao reći da je Beli Lajkovačko čudovište! Književni kritičar Stojan Đorđić, u knjizi “Pesničko pripovedanje”, što je prava odrednica postupka RBM, piše da je decenija koja u srpskoj književnosti spaja minulo i nastupajuće stoleće, dobila u Beli Markoviću svog najvećeg pisca.

Zašto su romani RBM to samo uslovno, odgovorio je profesor Vitomir Vuletić, u knjizi “Stilske i jezičke igre Radovana Beli Markovića”: Fragmentacija kompozicije, segmentacija kazivanja, rastresitost forme, izazvali su to da se naš pisac kloni termina roman, njegove knjige su zabeleške, hronike, azbukotresi, čitule, priče. On svesno ogoljava umetnički postupak, ne priznaje književne konvencije, tu je i paradoksalna kompozicija, odsustvo fabuliranja, slobodno korišćenje različitih književnih vrsta u istoj knjizi, što sve ukazuje na to da je najbolje žanrovsko određenje za svako njegovo delo – knjiga.

Profesor, književni kritičar Radivoje Mikić, koji je najdoslednije pratio stvaralaštvo RBM, govorio je da se Radovan pojavio sa grupom pisaca koja je u srpsku književnost pokušala da vrati zaboravljene krajeve, ali da je vrlo brzo odustao od tog realizma i provincijske stvarnosti, te da je u svojoj prozi nastavio tamo gde su stali veliki majstori između dva rata. Ali, on ne ponavlja ono što u književnosti postoji, nego nastoji da stvori nešto novo, ali tako da uhvati veze sa prethodnicima…

Još jednom, RBM o sebi i svom habitusu, kako je divanio ovom hroničaru: Pisac ne može da živi u provinciji, a ako već ne može u centru sveta, onda je najbolje da se skloni u neku od najudaljenijih gubernija svoje duše, pravom piscu je ionako svejedno gde će ga zlostavljati, i pred kim će se brukati…

A Milisav Savić, takoreći ispisnik, i prijatelj, u knjizi “Ljubavna pisma i druge lekcije” kaže: “Odavno više ne putujem Srbijom kao nekad. Ako i putujem, putujem u mislima. I jedan od takvih puteva je ovaj prema Lajkovcu. Vozim brzo kola, u želji da što pre stignem do Lajkovca, čak s glavnog puta skrenem na lajkovačku prugu. Pusta je, nema nikog, tako da se brže stiže. I jedva čekam da stignem do lajkovačke glavne kafane, jer sam ubeđen da me temo čeka Beli, sa čašom scotch on the rocks i debelom kubankom. Pa što te toliko nema, kaže Beli.”

Za kraj, takoreći anegdota, kojih je bilo za tomove, Beli Marković je valjda jedini autor rubrike “Vreme uživanja” kome je plaćen honorar, na ruke ga je iskešir’o lično Dragoljub Žarković. Honorar je kasnije rasitnjen u SOKOJ restoranu.

I da, umro je na Bogojavljenje!

A to što je Vučić objavio predizbornu čitulju, a Vulin govorio na komemoraciji, nije trenutak za teške reči, prosto im bilo! Beli i njegovo delo su veći od svake zloupotrebe.

Iz istog broja

68. NIN-ova nagrada za roman godine

Velika “Deca” i male priče

Teofil Pančić

Roman

Banatski Makondo

Marija Nenezić

Film: Tri premijere

Nostalgija, tabui i lepe razglednice

Zoran Janković

Roman (2)

O dosezanju slobode

Ivan Milenković

Premijere

Ispravna namera… i toliko

Marina Milivojević Mađarev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu