Kultura

Premijere

Ispravna namera... i toliko 2

fotografije: aleksandar avramesku

Ispravna namera… i toliko

Žana Heri: Ispravna odluka; adaptacija i režija Snežana Udicki; NP Sterija, Vršac

Ispravna namera... i toliko 3

Ispravna odluka je predstava NP “Sterija” iz Vršca koja se bavi problemom usvajanja dece. Tekst predstave je nastao po motivima filma U sigurnim rukama (rediteljka Žana Heri, film iz 2018. godine) koji govori o procesu usvajanja deteta u Francuskoj i dopunjen je autentičnim izjavama o problemima roditeljstva i odgajanja dece. Cilj ovog projekta je human – objasniti u osnovnim crtama proceduru usvajanja i na zabavan način ukazati na uzvišenost i lepotu ove ideje. Adaptaciju teksta, režiju i izbor muzike potpisuje Snežana Udicki koja ima zavidno obrazovanje za naše pozorišne uslove. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu i ima dva mastera – jedan iz književnosti i drugi iz režije. Inače, aktivno se bavi promocijom primenjenog pozorišta i uopšte ideja o primeni pozorišnih metoda i tehnika u cilju unapređenja života lokalne zajednice i posebno osetljivih manjinskih grupa. Stoga ovaj projekat možemo posmatrati kao spoj različitih interesovanja Snežane Udicki – razvoj dramskog teksta, režija u dramskom pozorištu i primena pozorišnih tehnika i metoda u cilju unapređenja društvene pozicije manjinske grupe – dece bez roditeljskog staranja.

Ispravna namera... i toliko 4

Predstava Ispravna odluka sledi osnovni zaplet filmske priče s tim što je prebacuje u savremeni kontekst našeg društva. Pratimo pozorišnu priču koja se plete oko sudbine bebe Marka koga majka napušta tj. daje na usvajanje već u porodilištu jer je reč o neplaniranoj i neželjenoj trudnoći sasvim mlade žene. Zatim beba postaje briga socijalnih službi tj. službenica. Socijalna služba daje bebu u hraniteljsku porodicu od koje vidimo samo oca. Paralelno pratimo borbu žene po imenu Alisa da dobije pravo na usvajanje deteta. Ona se prvo bori zajedno sa mužem, ali se ubrzo razvodi i nastavlja sama tu borbu. Jako željenu bebu dobija nakon što je sama doživela psihološku transformaciju i postala sasvim spremna za taj čin. Snežana Udicki je, kao što smo već rekli, priču prebacila u domaći kontekst (lica nose ovdašnja imena) i donekle je sažela s namerom da napravi kratku i prijemčivu predstavu o problemu usvajanja. Nije nam poznato koliko je praksa usvajanja dece iz trećeg sveta ili dece sa smetnjama u razvoju raširena kod nas. Takođe nam nije poznato da li osoba koja nije u bračnoj zajednici može da usvoji dete i time postane samohrani roditelj u Srbiji. Ipak, možemo pretpostaviti da je Snežana Udicki sve proverila pre nego što je ovakve detalje unela u predstavu. No čak i da ima nekih propusta to sa pozorišnog stanovišta i ne mora biti veliki problem. Veći problem je što nisu do kraja iskorišćeni brojni dramski potencijali koje nose ovi likovi. Recimo, jedna od socijalnih radnica koja bi zbog svojih godina i iskustva morala da bude neka vrsta etičkog stuba i potpore mlađim kolegama i koleginicama ima problem sa alkoholizmom. Druga socijalna radnica se emocionalno vezuje za oca hraniteljske porodice i tako ugrožava njihovu dobru saradnju. Otac hraniteljske porodice je veoma posvećen preuzetom zadatku, ali ima problem jer se emotivno vezuje za svoje štićenike i teško podnosi rastanke i/ili neuspehe. Da su navedeni odnosi među likovima više razvijeni dobila bi se mnogo kompleksnija dramska struktura. Ovako, odnosi među likovima su svedeni na crtice od kojih neke sasvim zbunjuju jer protivreče elementarnoj logici. Tako na primer tokom procesa usvajanja socijalna radnica zatrudni, rodi dete i vrati se sa porodiljskog odsustva. Za to isto vreme Alisa odustane od veštačke oplodnje, razvede se, pronađe novi posao i potpuno novi pravac svog života. Za isto to vreme od rođenja bebe Marka (čime počinje priča o usvajanju) do konačnog usvajanja od Alise protekne samo dva meseca. Kako je to moguće? U filmu se glavna junakinja Alisa bori za pravo da usvoji dete godinama, a usvojena beba zaista ima dva meseca. Možemo da pretpostavimo da je ova nelogičnost stvar slučajne nepažnje do koje je došlo usled sažimanja teksta za potrebe pozorišne predstave koju, na žalost, niko nije primetio. Čak i da je tako, to je ipak simptom koji ukazuje na bazični problem predstave – možda dobijamo uvid u proceduru usvajanja deteta ali ne saznajemo mnogo o emocionalnim problemima sa kojima se suočavaju akteri ove drame.

Ispravna namera... i toliko 5

Ovakav pristup se neposredno odrazio i na način na koji su svi glumci pristupili ulogama. Svi su se trudili da budu korektni i da eventualno ubace po koji zabavni geg, ali bez ulaženja u dublje bojenje likova i njihovih međusobnih odnosa, a naročito nije bilo govora o jedinstvenom stilu glume. Scena i kostim (Sofija Lučić) takođe su bili pojednostavljeni i čak su provocirali nepotrebnu distancu – npr. kada u jednom trenutku postane jasno da je smotuljak prema kojem su se glumci odnosili sa nežnošću obična plastična lutka. Petar Pjer Rajković je svojim scenskim pokretom unosio i dodatnu zabunu. Nije jasno zašto na kraju predstave, kada se beba Marko i Alisa konačno spoje, socijalni radnici odlete u vidu čudnog jata ptica. Sve skupa predstava Ispravna odluka Narodnog pozorišta Vršac je imala plemenitu nameru, ali se niko nije dovoljno potrudio da početnu ideju sprovede na pozorišno utemeljen način. Šteta.

(Predstava u NP “Sterija” iz Vršca gledana je u okviru projekta Kritičarski karavan, koji sprovodi Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije uz finansijsku podršku Ministarstva za kulturu i informisanje Republike Srbije)

Iz istog broja

68. NIN-ova nagrada za roman godine

Velika “Deca” i male priče

Teofil Pančić

Roman

Banatski Makondo

Marija Nenezić

Roman (2)

O dosezanju slobode

Ivan Milenković

Film: Tri premijere

Nostalgija, tabui i lepe razglednice

Zoran Janković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu