Kultura

Serija: Succession (Naslednici), treća sezona

U kovitlacu vrzinog kola 1

foto: macall polay hbo

12. 1. 2022. / 20.26

U kovitlacu vrzinog kola

Ova sezona je krupan dar za inicirane i posvećene: i dalje je ključan motiv neprekidni rat nerava, naravi i esencijalno sitnosopstveničkih interesa i pobuda, rat gotovo svih protiv svih

Priča o dometima nedavno završene, treće po redu sezone zapaženo-prestižne dramske serije Naslednici (Succession) mogla bi da počne citatom iz jednog valjanog i vrednog štiva, recimo, citatom iz zadivljujuće aktuelne i rečite studije “Kako se sve može urušuti – mali priručnik kolapsologije za sadašnje generacije” Pabla Servinja i Rafaela Stivensa (sa francuskog prevela Jovana Simić, objavila Fabrika knjiga) koji veli sledeće: “Autoreferencijalna strana tog procesa je fundamentalna.. Što više dominatni sistem jača, to više sredstava on ima da očuva svoju dominaciju. On guta sve dostupne resurse i mehanički sprečava pojavu alternativa. A znamo da su inovacijama na početku potrebne podrška i investicije.”

Šta to konkretno znači, odnosno, na šta to konkretno ukazuje u slučaju narečene treće sezone serije Succession (Naslednici) iz ponude HBO-a? Ovako (a oni koji su već upućeni i, sva je prilika, bespovratno očarani znaće već da prate sledeći trag): tajkun i medijski magnat Logan Roj ostao je na toj poziciji dominantnog sistema, dok njegova deca, pride i međusobno zakrvljena, bez mogućnosti da dosegnu tačku istinske i opipljiive solidarnosti koja se u načelu da stvoriti i među oprečnima, ali sa dovoljno srodnim ciljem kao moćnim zajedničkim imeniteljem, ostaju ukopana na poziciji eksplozivnih ali i dalje jalovih, odnosno, nedovoljno osnaženih ili samo nedovoljno artikulisanih alternativa, čija bi navodna inovativnost u nekom trenutku i zbilja i temeljno mogla da ugroze pomenuti dominantni sistem, ovde oličen u figuri despotski raspomamljenog i bigotski isključivog oca kao ovaploćenja destruktivnog i omraženog autoriteta na koga se, kao takvog, naprosto svako malo mora kidisati.

PROMIŠLJENA MUSTRA

U kovitlacu vrzinog kola 2
foto: macall polay hbo

Međutim, ono što nam treća sezona nanovo iznosi na onom metaforičnom domaćinskom pladnju račva se u dva ključna i za analizu iznimno značajna pravca: kao prvo zahvat esnafski, a i šire, unutar aktuelne terminologije popularne kulture, poznat kao ‘more of the same’ (više istog, preciznije, nova tura već viđenog – naravno, poželjno, uz nadahnute varijacije i otklone) nipošto nužno ne mora da bude povod za štambilj osude koja ukazuje na nepopravljivu neinventivnost, odnosno, bezidejnost. Naprosto, u pristupu onih čiji nam zahvati dosta brzo očitavaju i dalje vitalan spoj autorskog samopouzdanja i blagovremenog, tj. planiranja na duže i onda i još duže staze, ova mustra može i ima biti posmatrana i kao viši i duboko promišljen i zauman koncept. A što u ovom konkretnom slučaju, u slučaju treće sezone Naslednika, svakako jeste tako. Drugi pravac tiče se dragovoljnog odricanja od nepredvidivosti, kao što su nam mudre i verzirane glave tokom ovih poslednjih najmanje deset godina ove neosporne dominacije televizijskih serija u odnosu na film, kao stariji i sada još samo nominalno prestižniji medij pripovedanja pred budnim okom kamere, isticale kao krunski dokaz opravdanosti svrstavanja neke od serija u laskavi domen vrhunske televizije (peak TV). Naprosto, Džesi Armstrong i bratija (tačnije, bratija i ‘sestrija’) dobrovoljno su se odrekli te proskribovane nepredvidivosti zarad viših i svakako ciljeva koji ovaj rad brzo i zasluženo prevode u sfere umetničkog dela koje, pak, pristiže iz zahuktale industrije, u čijem je neposrednom susedstvu konfekcija sa neizostavnom derivativnošću na samo par koraka dalje. Ako se, naravno, čiste spekulacije radi (jer Succession je i na ovom trećem sezonskom uzorku definitivno najkvalitetnija dramska serija u aktuelnoj ponudi), zapitamo kako bi onda izgledala ta nepredvidivost, na pamet bi mogao da nam padne jedan od ovde možda i jednako pogrešnih eventualnih izbora – poriv da se u postpostmodernom ključu dekonstruiše do te tačke izrađeno i postignuto, da se možda (kao, na primer, u slučaju nedavno obnarodovanog nesrećnog povratničkog Matriksa) krene u metafilmsko prenemaganje koje zapravo samo donekle prikriva suštinsku bezidejnost, da se posegne za (nekako uvek jeftinim i poroznim) šokovima, možda i u pravcu šećeraste sentimentalnosti, pa čak i gnjecave, pa onda i klonule melodrame u kojoj bi junaci postali svesni svojih grešaka i grehova, dakle, našavši se nekoliko krivina dalje od priželjkivanog katartičnog iskupljenja, pri čemu bi, kao i u vrlim romanima romantizma i realizma, svaka pobeda nad vlastitim slabostima bila i garancija sigurne nagrade, odnosno, bespogovorno zasluženog srećnog kraja…

HTENJA I POTREBE

U kovitlacu vrzinog kola 3
foto: macall polay hbo

Ništa od pomenutog, srećom, ne zatičemo u trećoj sezoni Naslednika; prosto govoreći, ova sezona je krupan dar za inicirane i posvećene: i dalje je ključan motiv taj neprekidni rat nerava, naravi i esencijalno sitnosopstveničkih interesa i pobuda, rat gotovo svih protiv svih. Ono, a to bi mogla i prva i najvažnija tačka na tom putu, gde Succession i u trećoj sezonu pravi snažnu, upečatljivu i zdravu kopču (na idejnom i na planu emocija) sa gledateljstvom je to duboko razumevanje ljudske prirode kao nesavršenosti u stalnom procesu urušavanja ili blagog remiksa u dobrom i blagotvornom pravcu, sve i kada nam se u svojstvu ilustracije te teze nađe prikaz života super-bogatih, dakle, novijeg izdanka jedne poduže i najčešće iritantne i zicer-sigurne tradicije u svetu filmova i igranih filmova i sadržaja. Naime, ono što potomci/naslednici Logana Roja žele, ono za čim zapravo i dalje u tom formativnom i prokrastinacijskom vidu žude nikako nije novac (a svi oni i jesu iznikli iz tog beslovesnog i često zaslepljujućeg i sputavajućeg porodičnog i društvenog konteksta ekonomski nimalo tenzične klase), nego nešto daleko bazičnije i univerzalnije – potvrda, pa dolazila ona i od navodno omražene i represivne figure svemoćnog oca kao svojevrsne rušilačke snage prirode, da smo vredni pohvale, da smo na dobrom putu, da zaslužujemo pažnju a možda i čestitke, da se tu negde iza ugla krije žudnja zvana meritokratska izvesnost – po kojoj će čak i nesputani i slepi bes na kraju dovesti do nagrade, poželjno oličene u bliskosti koju zapravo nikada zbilja nismo iskusili u svoj njenoj, donekle i magijskoj i lekovitoj punoći. Konkretnije govoreći, mlađi članovi opsednuti samim sobom i vlastitom mitologijom, a slobodno se može reći, i sopstvenom mitopatologijom ni ovoga puta neće naći izlaz iz tog samoindukovanog kovitlaca vrzinog kola koje će u nekom trenutku ipak morati da stane, sve i ako to ni tada ne bude po volji njegovim akterima. S tim u vezi, pitanje je da li čak i samo na podsvesno-nesvesnom nivou oni to i žele, jer možda je upravo to, taj nepremostivi nesklad između htenja i stvarnih potreba, koje se ipak kad-tad moraju zadovoljiti negde drugde i/ili nekim zaista zdravijim alternativama, prava mera njihovog samoodređenja, te možda ni nema nekog drugog ubedljivog identitetskog konstrukta na koji bi se usudili da se oslone kada, odnosno, ako u nekom trenutku isplivaju iz tog teškog i otrovnog kala porodične patologije koju prikriva još samo gramzivost koja cilja ponajpre na tron unutar ionako klimave i na propast osuđene, te iz dana u dana sve rudimentarnije i prevaziđene medijske imperije.

Junaci Successiona naprosto odbijaju da prihvate očigledno, ono na šta su i jasno i glasno ukazivale još i mudre glave ranohrišćanske misli – da nikako ne postoji suverenost čoveka nad sopstvenim postojanjem i vlastitom čovečnošću, a da su oslanjanje na fatumsku predodređenost i WASP-ovsku veru u nove i nove pokušaje jednostavno samo privremeno učinkovita samoobmana. To, nazovimo ga tako, histerično slepilo dragovoljnog podtipa vodi do zbilja potresne i nezaboravne scene nepatvorenog tragizma, u kojoj u finišu bivamo svedoci, reklo bi se, temeljnog i potpunog sloma Kendala Roja, čoveka ostavljenog samog sa sopstvenim, gle čuda, neproduktivnim i toksičnim gnevom, napokon svesnog vlastite promašenosti u onoj najbitnijoj životnoj ravni, gde posve sam stiže do tačke samospoznaje da je izgubio dodir sa samim sobom, i da samoga sebe gotovo da ne oseća… Naravno, to je dobrim delom zasluga i zbilja veličanstveno zrele i proživljene glume Džeremija Stronga, sada sigurno vodećeg glumca svoje generacije. Ta scena je besprekoran klimaks još jedne vrtoglave i vratolomne etape tog dugog putovanja i fokalna tačka svih devet epizoda čitave treće sezone u celosti. S tim u vezi, onda je nakon toga gotovo izlišno krenuti u rafal, naravno, krajnje zasluženih pohvala na konto ostatka dometa svih aktera, i ispred i iza kamera, jer i snimateljski doprinos, i scenografska i kostimografska preciznost, izvrsni dometi celokupnog glumačkog ansambla, pa čak i maestralan scenario sa neverovatno nadahnjujućom upotrebom jezika, uključujući tu i punu svest o neologističkoj suštini i fluidnosti jezika danas, potpadaju u istu onu kategoriju – u podeljak očekivanih i nimalo iznenađujućih darova iz dimenzije predvidivosti, nešto što poštovaoci ove serije, evo već par godina, doživljavaju kao datost i privilegiju koja se na mahove uzima čak i zdravo za gotovo.

Iz istog broja

Premijere: Poslednje devojčice

U podrumu bez vazduha

Nataša Gvozdenović

Intervju: Kokan Mladenović, reditelj

Veterani neprijatnog iznenađivanja

Nataša Gvozdenović

Pozorište

Čujemo jedno, vidimo drugo

Marina Milivojević Mađarev

Studije

Pomeranje centra borbe

Aleksandar Ostojić

Nova ploča

Sam svoj majstor (kvariša)

Nenad Rizvanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu