Kultura

Pozorište

Nešto je trulo u državi... Poljskoj (ne kod nas) 2

fotografije: promo

Nešto je trulo u državi… Poljskoj (ne kod nas)

Ibi the Great, autorska predstava Andraša Urbana
po drami Alfreda Žarija Kralj Ibi,
Narodno pozorište Sombor

Na sceni je niz ve-ce kabina, u belim pločicama. Na pozornicu izlazi glumac Nikola Knežević i govori publici da će joj objasniti o čemu se radi u komadu, pošto je publika danas zalutala u pozorište, ne voli savremeno pozorište i ne razume ga: nema pojma o savremenim predstavama, zato on mora da objasni da je ovo komad koji se zapravo zove Kralj Ibi ili Poljaci, da se dešava u Poljskoj a ne u Srbiji i da nema veze sa nama. Da publika treba sebi da ponavlja kao mantru ili molitvu: To nismo mi. Mi smo dobri. Zatim neuku publiku upućuje gde je Poljska, koliko ima stanovnika, koliko stanovnika ima Srbija, sa Kosovom i bez njega…

Glumci prolaze scenom i komentarišu.

Nešto je trulo u državi... Poljskoj (ne kod nas) 3

Kostim (kostimografkinja Biljana Grgur) je beli pamučni veš i u skladu je sa scenografijom (Andraš Urban) – javnim toaletom u belim pločicama. Kostim označava ogoljenost glumaca koji kroz predstavu vešto prelaze iz privatnih u javne uloge i obrnuto. Nemanja Bakić saopštava da je on u predstavi Otac Ibi i da bi mu prva replika trebala biti: gomnarija. Neće je izgovoriti nego će sa publikom podeliti da je srećan što je tu, što je dobio prvu glavnu ulogu… Bakić izvodi monolog u kojem igra glumca (sebe) koji podilazi somborskoj publici. Srđan Aleksić, u ulozi kralja Venceslava, pitaće ga: što onda imaš stan u Beogradu?

Nakon toga Bakić će izgovoriti verziju monologa u kojoj se podilazi beogradskoj publici… Monolog je tu da nas podseti da se ne zavaravamo, da živimo u centralizovanoj zemlji u kojoj nije nimalo lako biti centar u unutrašnjosti (ili na periferiji ili u provinciji…). Danica Grubački, koja igra Majku Ibi, vratiće komad u Poljsku.

Nešto je trulo u državi... Poljskoj (ne kod nas) 4

Dramaturškinja Vedrana Božinović prati Žarijevu narativnu nit: pravi se zavera da se ubije kralj Venceslav. Zavera se kuje u ve-ceu, niko nikog ne čuje dobro dok se kuje plan, ali ga skuju i zavera uspe, kralj Venceslav je ubijen, živeo novi kralj Ibi! Dramaturgija Vedrane Božinović je u karakterističnom pačvorku u kojem se Žarijev komad spretno prepliće sa tekstom koji je nastao tokom procesa, sa songovima i monolozima koji su gotovo neizostavno vapaji za smislom, pošto savremeni čovek, uočava dramaturškinja, ima zadatak koji ne može ispuniti: da sam sebi bude oslonac i da sam sebi nađe radost življenja.

Ibijevu vladavinu gledamo kao nepodnošljivu i blještavu (iz perspektive antidrame, čiji je Žari otac): kad deli hranu narodu, oni jedu iz kontejnera, kada narod kaže da je još gladan, on im sipa fekalije iz WC-šolje, koje i on jede sa njima. Niko ne sme da kaže da mu se ne sviđa.

Nešto je trulo u državi... Poljskoj (ne kod nas) 5

Ibijeva vladavina izvrsno je predstavljena svojevrsnim turbo-folk koncertom, nizom songova koje Ibi izvodi sa svojom svitom (beli veš na njima uflekan je krvlju starog kralja i fekalijama koje su jeli). Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović inspiraciju nalazi i u izvornim pesmama i u besomučnom tempu turbo-folka – muzika će vrlo visoko podići adrenalin gledalaca, a žestok i brutalan tempo izvođenja smestiće nas u utrobu naše svakodnevice, koja je mahnitija od Žarijeve, osim što nije plod piščeve mašte nego tvrda stvarnost.

Urban propituje odnos glumca, izvedbe i publike, ispituje odnose u tom trouglu. O Ibiju govori ne samo kao o simbolu tiranina nego i kao o antijunaku, onom koji ruši klišee. Žarijev Ibi je apsurd pre teatra apsurda, a Urbanov Ibi the great odražava našu stvarnost, koja je apsurd na steroidima. Kao što je Tristan Cara (koji je u ovoj predstavi prisutan kroz crticu iz Manifesta dade) pank pre panka, u smislu da predstavlja anarhizam koji je čist, pošten u svojoj nameri koja deluje kao rušilačka, ali je i prirodna reakcija na stvarnost i potreba da se dvolični moral razori kako bi horizonti koji se ukazuju bili čisti.

Toaleti će biti sklonjeni sa scene koja će nam se ukazati u svojoj dubini, a sa stropa se spuštaju lutke koje predstavljaju obešene ljude i decu – to su Ibijevi podanici, a on, Ibi, luta među njima, nema kome da drži govore pa ide od lutke do lutke i govori sebi samom umesto njima. Jeziva slika koja brzo i oštro menja i uozbiljava perspektivu gledaoca.

Ibi će propasti, carstvo će se raspasti. U sceni u kojoj pljačka grobove Majka Ibi / Danica Grubački vešto i prirodno govori monolog o sebi kao mladoj glumici aktivistkinji, o poziciji mlade glumice (insistira da je lepa) koja treba da je lepa i da upražnjava seks na sceni… ironizira pojam tradicionalne žene na Balkanu, govori o manipulacijama muškaraca i žena, izneverenim očekivanjima i jednih i drugih i o terenu na kom smo, večito izbrazdanom od ratova, terenu na kojem svuda zveckaju kosti

Nešto je trulo u državi... Poljskoj (ne kod nas) 6

Monologe o položaju glumca govore Biljana Keskenović i Srđan Aleksić. Biljana Keskenović citira Žarija, parafraziraću: pozorište je dobro, samo mu smetaju glumci i scenografija, dok Srđan Aleksić govori o pritisku na današnjeg čoveka od kog se očekuje da sam sebi bude sve – monolozi su izvrsne kreacije unutar predstave. (Asocijativni tokovi me prirodno vode do dadaista i nadrealista, intenzitet u kojem su tada umetničke grupe stvarale danas je teško zamisliv. Umetničke grupe kao forma gotovo su nestale, Žari bi u današnjem svetu bio nevidljivi marginalizovani otpadnik i ludak, a ne prevratnik koji označava pojavu antidrame.)

Urban ide dalje u nadrealističkom ključu: Ibi i Majka Ibi se sreću skijajući, mire se i beže zajedno, a sa njima i čitava svita. U šljaštećim hiperkič kostimima odlaze u Pariz, novi kralj vlada u Poljskoj, za njima više i nema potere. U ogromnom su gumenom čamcu u obliku ružičastog flamingosa, Ibi govori da se Nemčija zove tako jer su joj stanovnici nemi, Majka Ibi dodaje da je čula kako je to odlična zemlja. Ibi podseća da nema zemlje do Poljske. A da nema Poljaka, kaže Žari a Urban nas podseća, ne bi bilo ni Poljske. Sa tim Urban poentira i zaokružuje priču o Ocu Ibiju danas. Igra ansambla je zadivljujuće intenzivna i inspirativna, predata publici bez kalkulacija i bez ostatka.

Ako je Breht pravio pozorište za one koji ne jedu govedinu, onda je Andraš Urban sa svojim timom i Narodnim pozorištem Sombor napravio predstavu za one koji ne svraćaju u pozorište, već samo na zabavu pre večere.

Iz istog broja

Knjige

Dve žurke s kraja istorije

Teofil Pančić

Bioskop

Sa zapadne i sa istočne strane

Zoran Janković

Filozofija

Genijalnost kao drskost

Ivan Milenković

Rekapitulacija – Mini LP VIS Idoli, 40 godina kasnije

“Zabavnjaci” izvrnuti naglavačke

Dragan Ambrozić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu