Jeste li primetili jedan neobičan fenomen: sećanje na epidemiju tzv. kovida 19 toliko je izbledelo kao da se sve to dešavalo krajem prošlog veka, a ne takoreći juče.
Ako mislite da imam neki načelan prigovor na taj masovni zaborav, nemam: naprotiv, mislim da je to zdrava ljudska reakcija. Oni – srećom, sve ređi – koji su mentalno ostali u “kovid modu”, naprotiv, imaju ozbiljan problem.
Ali ja sam zlopamtilo, pa volim da podsećam… Šta se, naime, dogodilo u prvom kvartalu 2020: u roku od nekoliko dana, najviše nedelja, na globalnom nivou došlo je do pretumbavanja celog našeg sveta naglavačke; odjednom, naše samopodrazumevane slobode (putovanja, okupljanja, društvenog i kulturnog života…), nisu važile, najtananije stvari naše emocionalnosti i socijalizacije (rukovanja, dodiri, zagrljaji, poljupci…) proglašeni su ubilačkim oružjem, a svaki glas protiv takve doslovno do nedelju-dve ranije nezamislive represije bio je gotovo unisono javno osuđivan ne samo od političkog nego i intelektualnog i medijskog mejnstrima kao znak teške nedgovornosti i nazadnjaštva. Doduše, tome je išlo na ruku i to da su se protiv “kovid mera” glasno bunili mahom kojekakvi čudaci i mračnjaci, docnije i antivakseri, ali dođavola, pa ne možemo njih da krivimo što niko pametniji i suvisliji nije skupio hrabrost da kaže nešto bitno protiv struje?! A ako bi i rekao, hm – videli smo kako je prošao jedan Đorđo Agamben. Čak i je i cela jedna zemlja, naravno Švedska, izložena ritualnom preziru odjednom kao progresivnijeg ostatka sveta, koji je preko navučenih maski mumlao na nju da je bešćutna bitch koja ravnodušno žrtvuje stare i slabe…
Pa su u toj progresivnosti svi dreždali u kućnim pritvorima polako obolevajući duševno i telesno, čega je prava crna žetva došla tek kada se virus povukao na rezervni položaj. Komšije su cinkarile jedni druge ako izlaze “kad se ne sme”, kerberi su zahtevali da se ufačlujete onom krpom preko usta i nosa čak i u bioskopu na otvorenom (lično sam to doživeo!), baba od 96 godina se sa užasom odmicala od vas u trolejbusu, idioti su se pozdravljali laktovima baš kao da su to videli kod Montija Pajtona…
Kažem vam – sve je to bilo tako, i ovde i u dobroj većini sveta, pre tri, tri i po godine. I pre dve godine. I pre godinu i nešto. Dobro je da je nestalo i dobro je, bar donekle, da smo to potisnuli iz sećanja. Zato što se ja, možda tek u svojoj naivnosti, ipak nadam da je to tako bar malo iz stida.
Nisu, naime, najstrašnija bila mudrovanja i smatranja tokom epidemije, a o samoj epidemiji. Svi smo, uostalom, bili svesni da epidemija mora proći, pre ili kasnije, sa više ili manje žrtava. Strašnije je bilo čitati i slušati do juče razumne ljude kako prorokuju da je kovid 19 začetak jednog novog društva i paradigme, “nove normalnosti” (da sam dobio po dolar svaki put kad sam čuo tu ogavnu frazetinu…), da se više nikada nećemo onako neodgovorno grliti i cmakati kao ranije jer to, pa molim vas lepo, ionako nije bilo baš normalno, da u javnom prevozu nećemo dihati jedni drugima za ovratnik nego sedeti po specijalno izrađenom naučnom metodu dr Kona (remember? Još imam negde sačuvan taj humoristički prilog), da će bioskopi kao navodna legla zaraze definitivno izumreti, da klinci više nikada neće hrliti da se znoje i trljaju i razmenjuju svakakve telesne tečnosti kroz vazduh i kožu na koncertima nego će skakati kod kuće uz Jutjub (u pidžamicama na zečije ili mačije uši), da na pijacama i u prodavnicama nećemo varvarski pipkati voće i povrće, da u kafeima i kafanama nećemo slušati muziku jer ona podstiče bludne misli i želje (a blud = razmena virusa i mikroba) a pogotovo nećemo pevati etc. etc.
Takav postkovid svet “nove normalnosti” nam je predstavljan kao takoreći izvesnost i neminovnost, i to ne u sumornom, antiutopijskom tonu, tj. kao crni scenario budućnosti, nego vrednosno neutralno, a neretko i čak sa izvesnom dozom trijumfalizma nejasnog porekla: eto, niste bili dobri,i sada ćete ispaštati. Na to se nadovezivala i “zelena” grana razigranog misaonog apokalipsa, koja je u hiljade varijacija razrađivala jedno te isto bljutavo i plitko opšte mesto od kojeg su tužno venuli sablasni neveni: “Čovek nije bio dobar prema Prirodi, i sada mu se Priroda sveti.”
Ovo apokaliptično moralno paničarje u potpunosti preslikava moralnu histeriju iz ranih i srednjih osamdesetih oko AIDS-a, samo što je ona tada dolazila iz crkve (uglavnom bilo koje) i sa političke tvrde desnice: Bog se naljutio na homoseksualce i narkomane i poslao im AIDS kao pravednu kaznu zato što su uporno odbijali da se vrate na jedini pravi put, Njegov put.
Kako god, i to čudo je prošlo a čovek, koliko vidim, nije ni bitno bolja ni bitno gora životinja nego što je bio pre toga. A često se i danas sa užasom setim kako je, pred samu epidemiju, slobodna novinarka nezavisnog lista besno pitala Vučića: “Zašto još niste uveli vanredno stanje?!” Sestro, to se ne pita, to se podrazumeva. Pravo pitanje je uvek: “Zašto ste uveli vanredno stanje?”
