Kolumna

Navigator

12. 1. 2022. / 20.26

Zašto ne možemo da upecamo zlatnu ribicu

Sećate li se upada demonstranata na Kapitol hil i koliko davno je to bilo? Pre samo godinu dana, a mnogima od nas čini se da je prošlo mnogo, mnogo više vremena od kako je u SAD predsedavao Donald Tramp. Nije to ništa neobično, u međuvremenu smo primili toliko informacija da ne uspevamo jednostavno da ih poređamo po tajmlajnu života. Naročito mi koji smo odrastali i razvijali mozak u vremenima kada su informacije bile makar količinski skromnije. I drugačije servirane.

U jednom istraživanju, pre sedam godina, Majkrosoft je došao do zaključka da je sposobnost održavanja pažnje današnjeg čoveka pala na osam sekundi, sekund manje nego zlatna ribica koju uzimamo za primer nesposobnosti pamćenja i praćenja. Razlog su brojni ekrani kojima smo okruženi i na kojima se emituje sadržaj samo sa jednim ciljem, da privuče ili odvuče našu pažnju. Skretanje pažnje ili spinovanje odavno je poznata marketinška tehnika, koja se koristi i u politici. Sa istim ciljem – da manje važan, često isfabrikovan događaj zaseni nešto što nam je stvarno bitno, ali što ne odgovara onome ko spinuje.

Britanski pisac Johan Hari upravo je objavio knjigu Ukradeni fokus, koja je plod njegovog trogodišnjeg istraživanja pažnje i fokusiranja današnjeg čoveka. Razgovarao je sa ljudima u celom svetu, s posebnim naglaskom na one u Silicijumskoj dolini, koji su nam dali svu tu tehnologiju i društvene medije s kojima se danas borimo. Osnovna teza je da mi nismo “izgubili” pažnju, nego nam ju je neko planski ukrao. Kako bi mogao na njoj da zarađuje.

Njegovo istraživanje govori kako je jedan od problema prečesto gledanje u ekrane koji su nam pri ruci, a obično je to naš smartfon. To je moguće rešiti i on je to uradio otputovavši na sedam dana na mesto gde interneta nema, ili koristeći posebnu kutiju sa tajmerom u koju je ubacio svoj mobilni telefon i aplikaciju koja mu je vremenski ograničavala korišćenje interneta na laptopu. Kaže da bez toga ne bi uspeo da napiše knjigu, a pisao ju je tri godine, jer je fokus na zadatak današnjeg studenta u proseku 65 sekundi, a vreme potrebno da se ponovo usredsredite pošto vas prekine notifikacija na telefonu oko 23 minuta.

To ograničavanje on je nazvao borbom sa sobom u budućnosti. Zakunete se u šest da nećete jesti posle osam uveče, ali u devet taj budući Ja krši zavet i otvara frižider, sem ako je frižider zaključan. Sve što važi za hranu koja ulazi na usta važi i za informacije, dakle, možete se baciti na dijetu. Međutim, Hari kaže da to rešava pojedinačni problem, dok društvo klizi ka totalnoj gojaznosti i samo je pitanje vremena kada će pojedinac koji se doveo u red ponovo da posrne.

Zato on veruje da se problem mora rešavati na višem nivou. Jer vi ne vodite bitku sa sobom i svojim karakterom, već sa stotinama inženjera i psihologa koji smišljaju način kako da ukradu vašu pažnju, profilišu vas i tako spakovanog prodaju oglašivačima. Male su šanse da ćete tu bitku dobiti, na duži rok.

Zato bi jedno od dobrih rešenja bilo – pretplata na internet sadržaje! Ne zbog toga da bi kreatori dobro zaradili, već da biste ograničili sebe kao korisnika. Ako moram da platim, uzeću samo ono što mi je neophodno umesto da u sebe trpam sve što stignem, kao na slavi ili “švedskom stolu”. Možda će moj izbor biti pogrešan, ali neću preterati i vratićemo sebi osnovnu prednost koju nam je evolucija dala – da promišljamo i kritički razmišljamo. To je zlatna ribica koju treba da uhvatimo, a izmiče nam jer ima jedan sekund prednosti u fokusiranju. Možda se ta prednost povećala od poslednjeg merenja pre sedam godina.

Iz istog broja

TV manijak

Referendum

Dragan Ilić

Nuspojave

Izuvanje iz cipela

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu