Kolumna

TV manijak

Vučić i sirotinja 1

foto: tanjug / rade prelić

Vučić i sirotinja

Tokom kampanje, u medijima smo gotovo isključivo pratili promociju lidera i manipulisanje teškom ekonomskom situacijom građana

Predizborna tišina nam daje mogućnost da sumiramo utiske iz završene predizborne kampanje u Srbiji. Ako bih svoj utisak morao da sažmem u jednu rečenicu, ona bi glasila: Vučić i sirotinja.

Srbija je 2016. pokazala minimalan otklon od partijskog populizma. Umesto konkretnih programa i sučeljavanja različitih stavova u medijima smo gotovo isključivo pratili promociju lidera i manipulisanje teškom ekonomskom situacijom građana. Iako građani pokazuju sve manji stepen poverenja u političke stranke, u Srbiji se nije pojavio neki alternativni oblik samoorganizovanja građana radi ostvarenja političkih ciljeva. Jedini pokret među listama je onaj koji predvodi bivši ministar Saša Radulović (Pokret Dosta je bilo), mada se i on percipira kao stranka, pre nego grupa organizovanih građana. Građani se nisu značajnije samoorganizovali ni na lokalnom nivou, jer ih je iskustvo naučilo da u centralizovanom sistemu izvršne vlasti najbolje prolaze opštine gde vlast sprovodi vladajuća stranka ili koalicija sa republičkog nivoa.

Analizu predizbornih aktivnosti zato možemo pratiti kroz dva pomenuta lajtmotiva: za ili protiv Vučića.

Prva grupa je, prema istraživanjima, brojnija i uticajnija. Teško je zamisliti SNS bez slike lidera, pa se on pojavljivao u nekoliko različitih uloga. Zanimljiv je izostanak drugog važnog naprednjaka – Tomislava Nikolića, kog upadljivo nema u predizbornim aktivnostima. To je ovde protumačeno kao politička izolacija Nikolića, odnosno "preuzimanje stranke" i buduće stranačke infrastrukture. Možda je to zaista političko oceubistvo, možda SNS više neće imati dva zaštitna lica lidera – Tomino i Vučićevo, ali sam zahvalan predsedniku što je tokom kampanje bio uzdržan i neutralan. To je u krajnjoj liniji njegova zakonska pozicija, koje se svojom ili tuđom voljom korektno pridržavao.

U prvom spotu SNS-a nije bilo Vučića. Umesto njega, optimistični tekst sa slikama javih službi i korisnika budžeta izgovarao je glumac Svetislav Bule Goncić.

U svim narednim spotovima videli smo Vučića na govornici, okruženog mladim simpatizerima i stranačkim zastavama. Shodno prihodima stranke, spotovi SNS-a sa Vučićem u glavnoj ulozi bili su najčešće emitovani. Opozicija je tek posle mesec dana na Buleta udarila Lekom (Branislav Lečić, takođe glumac), u predizbornom spotu Demokratske stranke.

Na Vučića kao lidersku političku figuru ostale stranke su pokušale da odgovore kako su znale i umele i, čini mi se, napravile veliku grešku. SPS je intenzivno zacrveneo svoj predizborni materijal, sve više referišući na period socijalizma i Titovog doba. Dačić pokušava da govori glasno kao Vučić, da podseti kako je nekoliko puta bio uz Vučića kad donošene važne, uglavnom spoljnopolitičke odluke. Dačić citira himnu "Hej Sloveni" kao referencu na socijalističku tradiciju i vodi na mitinge Jošku Broza – mislim da su svi shvatili poruku. Ako Dačić ne može da dohvati Vučićeve rejtinge, onda se popne na leđa Titu!

U pomenutu zamku nadmetanja lidera uplela se i koalicija koja je pokušala da po principu 3 u 1 parira Vučiću. Tako je nastala kovanica koja u medijskom smislu veoma čudno zvuči: Čeda-Boris-Čanak. Ukoliko ste pažljivije pratili nastupe ove koalicije, možda ste primetili da je najdecidniji protivnik Vučića – Tadić, dok se ostala dvojica mnogo žešće bave kritikama Šešelja ili Dačića.

Jedini ozbiljan sparing partner na ovim izborima Vučiću je Vojislav Šešelj, sveže ovenčan oreolom haškog pobednika. Međutim, Šešelj je tokom kampanje neuporedivo više napadao Nikolića, koji je apstinirao od partijskog delovanja, nego Vučića, koji je simbol vlasti u Srbiji. Zato je od Slobinog vremena Šešelj omiljeni srpski opozicionar.

Najgrublje napade, to takođe treba reći, tokom kampanje pretrpele su Zorana Mihajlović i Sanda Rašković Ivić, koja je bila meta Šešelja i tabloida. Osim uvreda na račun njihovog političkog rada, bilo je mnogo onih mizogine prirode, što je unazadilo političku kulturu Srbije pred ove izbore.

Pošto je kampanju odredio odnos prema Vučiću, on je pribegao pojačanom medijskom prisustvu. Tu je preuzeo ulogu univerzalnog čoveka, kojeg je u našoj političkoj tradiciji oslikala ona knjiga "Tito u reči i slici", gde vidite da se Drug Tito razume baš u sve. Vučić je tako dobio ogromno vreme kao diplomata (susret u Mostaru, susret sa mađarskim premijerom u Subotici, sastanci u Briselu).

Vučić kao ekonomski stručnjak (otvaranje fabrika i postavljanje kamena temeljaca, od Ikee do Mitrosa, sa velikim finalom u Smederevskoj železari).

Vučić neimar infrastrukture – čovek koji pamti deonice auto-puta i otvara školske toalete. Oba su nam, naravno, potrebna, ali pitam se da li je baš premijer lično morao biti na svakom mestu. Naravno da je morao, jer je to značilo ogromno medijsko vreme.

Vučić je voleo da pokaže svoj odnos prema medijima, pa je u nekoliko navrata bio glavna zvezda emisija u kojima bi ga novinari propitivali o toj temi. Među predizbornim temama svih stranaka nije bilo kulture, obrazovanja i porodičnog nasilja, ali su zato opsesivna tema bili mediji.

Vrhunac ovog aspekta kulta ličnosti je najavljeni film o poreklu porodice Vučić. Ova pipava tema lične istorije pojavljivala se prilikom afere sa Andrejem Vučićem, tokom obrazlaganja odluke o smanjenju penzija, a medijski je ranije eksploatisana u dokumentarcu TV Prve "Radni dan premijera", gde smo videli kako čovek može da ima 25 sastanaka dnevno! Ako ovom medijskom vremenu dodate sve one minute koje je opozicija potrošila pominjući Vučića, umesto da promoviše sopstveni program, onda je medijska satnica SNS-a u Vučićevom liku zaista ogromna.

Drugi aspekt ove kampanje bila je ekonomska situacija, da kraće kažemo – sirotinja. Tu je demagogija bila najupečatljivija. Umesto konkretnih rešenja, uglavnom smo slušali spiskove lepih želja i apstraktna obećanja. Političke stranke su jednoglasno pribegle metafizičkoj strategiji – o siromaštvu će se govoriti isključivo u dimenziji vremenskog kontinuuma.

Jednostavnije rečeno, nespornu činjenicu da veliki broj građana živi loše pomeraćemo kroz vreme, ili Istoriju: SNS – živeli smo loše (prošlo vreme), SPS – živeli smo bolje (nekada), DS – da živimo bolje (buduće vreme), DSS-Dveri – živimo loše (sada). Ukratko rečeno: sirotinja kao sudbina. Ukoliko spojite vremenske aspekte svih stranaka, ostaje nam samo maglovit nagoveštaj da ćemo jednog dana, ne znam tačno kada, živeti bolje. Kao da su se i obećanja istrošila, pa nema onih stotina hiljada novih radnih mesta ili dramatičnih povećanja penzija i plata. Biće jednog dana, valjda…

Za građane Srbije, opšta sirotinja donela je manjak para za TV spotove i plaćene termine političkih stranaka, što nas je u krajnjoj liniji sačuvalo od predizborne TV kakofonije.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu