Kolumna

Lisica i ždral

27. 2. 2008. / 13.54

Vatrena bajka

"Šta sve ne učinismo za ovu domovinu! Neko pogibe, neko osta da govore drži"

Deco, danas ćemo učiti novu bajku, pre toga hajte da ponovimo gradivo, da nam neko kaže – šta je to bajka, hajde, znate svi, bajka je priča, jeste priča, ali ima i priča koje su istinite, bajka je – kakva priča, izmi-šlje-na! U bajci se događa i ponešto što je u stvarnosti nemoguće, neko sedne na ćilim koji se ispostavi da je leteći, ili uzjaše krilatog konja, pa prevali stotinu kilometara za petnaest minuta, nekoga proguta vuk, čega u stvarnosti nema, nema vuk baš tolika usta, baka i unuka žive u vukovom stomaku sve dok ga lovac ne raspori… Da li je Crvenkapa bila dobra, jeste, a baka, i ona isto. Vuk je, međutim, zao, premda ćete iz biologije u četvrtom učiti da je mesožder i da je postupio shodno svom mestu u lancu ishrane, ali za sada, dok ste u ovom razredu, vuk je zao. Iskreno, lovac je bespotrebno zagadio bunar, kad je oslobodio pripadnice svoje vrste trebalo je kurjaka dodatno da uspava nekom hemikalijom pa da ga proda zoološkom vrtu…

Sad ćemo imati diktat, naučićete neke nove reči koje vam u životu neće nikad ustrebati, a kad bude ispravak razgovaraćemo ko je ispao dobar a ko ne.

&

Davno, davno, živeo je u Prištini dečak. Kad mu je bilo dvanaest godina i kad je Priština bila bombardovana, dečakova porodica preselila se daleko, daleko, čak u Novi Sad. Tu je dečak rastao, upisao se na fakultet, i kad je imao dvadeset jednu godinu Car ga pozove u prestonicu na veličanstveni protest jer je dečakovo rodno mesto pripalo pobunjenicima koji Njegovo Visočanstvo Cara nisu priznavali za cara. To je Caru išlo na živce i mislio je samo na taj odmetnuti deo carstva, dok na ovaj deo carevine gde je sam stolovao i gde se dečak zamomčio Car takoreći nije ni obraćao pažnju, iako je taj poslušni deo bio šest puta veći od onog neposlušnog. Car je carski smislio da svi koji su mu odani dođu u prestonicu i da mu plješću dok on bude carski besneo na bezobraznike. Znajući koliko stanovništvo mrzi da radi Car je odlučio da svečanost bude radni dan, četvrtak, u svim gradovima i nahijama obezbeđene su kamile, mule, dvokolice, rikše, splavovi, šiklje, Car je odredio da se kočijašima, čamdžijama i rabadžijama podeli sto puta po sto hiljada dukata iz njegove riznice, razdeljeno je hiljadu vozova sena, pet stotina ambara zobi, osamsto tulumina vina, milion akova izvorske vode, samo da se što više ljudi besplatno i što udobnije dopela, da živalj ne bude umoran od puta jer mu je pripala neiskaziva čast da kliče Caru sve dok ne padne komanda da se pođe na Moleban. Da je svetkovina pala u nedelju ili u subotu, sveta bi bilo malo, zvanice jesu volele Cara, jesu tugovale za odmetnutim delom carevine, ali ne baš toliko da radi te ljubavi i radi te tuge prepolove vikend.

Na dan Careve besede svak je mogao da izađe s posla kad mu je bilo drago, oni iz daljih gubernija pozatvarali su magaze još u ponedeljak, u prestonici je sve stalo pre podne i kad su zvona austrijske proizvodnje otkucala dvanaest ništa pod milim bogom nije radilo. Carev peharnik je danima pre toga objašnjavao kako paljevina do koje beše došlo na rubu nevaljalog dela carevine nije prijatna, ali da je carougodna (Car i Zakon behu dve strane istog novčića), Veliki Knez naložio je da škole ne rade, jer učitelji svi zajedno ne mogu na pet časova u pet hiljada škola reći onoliko koliko može Car za četvrt sata, uglavnom se zbog svetkovine u prestonicu sa sviju strana sveta zaputilo staro i mlado, pa tako i dečak.

Nije zažalio. Podanici su skandirali, mahali barjacima, Car je pao u vatru, bila je to vatra govorništva, jer Car kao nepušač ne nosi ni šibice, ali su žiške iz njegovih carskih usta mladići, među njima i dečak iz Prištine, brže-bolje poneli ka dušmanskim poslanstvima gde, gle, nije bilo nijednog carskog kopljanika da im stane na put. Car je sa svitom mirno i dostojanstveno otišao u Hram, dečak iz Prištine uleteo je, premda neobučen i nevičan zanatu palikuće, u veleposlanstvo – toliki drugi su nasrtali na mrsko zdanje, kako ne bi on kad Car plače za njegovim starim krajem! Uglavnom, Caru su u Hramu pojci uz tambure pevali "Hajde Jano, kolo da igramo", umetnički posuvraćenu u "Hajde, Jano, kuću da ne damo", dečak iz Prištine, koji je potom devet godina bio iz Novog Sada, nije se vratio ni u Novi Sad, ni u Prištinu, ni u bilo koje mesto na zemljopisnoj karti.

&

Deco, prijatno ste me iznenadili, troje je napisalo reč "rikša" velikim slovom, mislili ste da je vlastito ime, rikša vam je prevozno sredstvo i piše se malim početnim slovom, reč Car pisali ste svi ispravno velikim slovom, ovu bajku učili smo kao uvod u grčke tragedije koje vas očekuju u višim razredima, gde svi žele dobro, a sve ispadne kako ne treba. Svi se upinju da umaknu rđavim predskazanjima, a najmračnija proročanstva obistine se, čak dođe do nečeg što nije bilo ni predskazano!

Car je jako dobar: pošto je bio sav u vatri nije primetio žiške koje su odletele ka mladeži a odatle ka poslanstvima, usled radosti što će uskoro Moleban zaboravio je da pošalje falangu koja bi onemogućila juriš na zabravljeno tuđinsko zdanje. Naposletku, možda i nije zaboravio: da su kopljanici tamo stražarili i da su branili tu utvrdu možda bi pogibelj bila masovnija! Ovako je nestao jedan momak. Roditelji su ga kao dečaka odveli iz kraja koji im se činio nesigurnim, Car ga je, ne znajući za nj, nanovo i zasvagda sa tim krajem povezao. Ali, upamtite dobro: Car to nije znao! Možda ni dan-danas ne zna!

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu