Napad Hamasa na Izrael bio je izuzetno vidljiv, kada govorimo o raketama, ali i upadu naoružanih hamasovaca u pogranična mesta, naročito na muzički festival gde su počinili strašne zločine. Nešto od tih strašnih slika videli smo na televiziji, ali ono najgore širilo se internetom, posebno na društvenim mrežama. Iako se poslednjih godina najveće društvene mreže svojski trude da uklone ono što nije za svačije oči, naročito ako je neprovereno, takvi sadržaji su se nesmetano širili. Još gore je bilo na komunikacionim aplikacijama gde takvih ograničenja nema, ali ima mnogo raspoloženih da smesta proslede sve što dobiju sa bilo koje strane, bez ikakve provere za koju ionako nisu obučeni niti dovoljno informisani.
Tako se događalo da do najšire javnosti dolaze, sem autentičnih i brutalnih, i slike iz nekih drugih konflikata, ali i potpuno izmišljene, što je u vreme ekspanzije veštačke inteligencije značajno olakšano. Javnost gladna informacija upijala ih je bez ikakve kontrole ili filtriranja, što je od koristi onima koji su sukob želeli da stave u neki njima potreban kontekst. Nije malo bilo ni onih kojima je kontekst nebitan i čije je jedino zadovoljstvo u tome da “mute vodu” ne razmišljajući o posledicama već samo o tome koliko daleko to njihovo nedelo može da dobaci.
Visoko na listi kritikovanih našao se Tviter (koji većina danas naziva Iks) jer stručna javnost smatra da je tamo isključena ozbiljna kontrola informacija te da se na mrežu postavljaju i širokoj javnosti nude lažne vesti i slična podmetanja. Nije od pomoći to što je pre izvesnog vremena Ilon Mask pratiocima preporučio određene naloge kao kvalitetne izvore informacija, da bi se ubrzo ispostavilo da oni takođe šire antiizraelsku propagandu. Mask je izbrisao svoj tvit i “ukorio” one koji stoje iza naloga koji je preporučivao da vode računa o rečniku koji koriste, napominjući da njegova podrška tome da treba uvek čuti obe strane ima svoje granice.
Inače, izraelski izvori tvrde da Hamas ima više od trideset hiljada lažnih ili botovskih naloga sa kojih takođe “bombarduje” javnost svojim propagandnim porukama i dezinformacijama. Poput onih da je izraelski premijer Netanjahu hitno odvezen u bolnicu ili podmetanjem slika bombardovanja iz rata u Siriji s ciljem podsticanja panike na izraelskoj strani.
Mimo ovih očiglednih primera dostupnih najširoj javnosti, odvijao se i pravi sajber rat. Sa prvim raketama Hamasovi hakeri nasrnuli su i na sajtove izraelskih vlasti. Neke su blokirali, na nekima su čak uspeli da postave svoje slajdove sa porukama o slobodnoj Palestini. Tvrde, za šta nema dokaza, da su uspeli da priguše i čuveni Red alert, izraelski odbrambeni štit zadužen da zemlju zaštiti upravo od raketa i bombi. DDOS napadi nisu prevelika mudrost, česti su i u mirnodopskim vremenima i relativno brzo se rešavaju preusmeravanjem sadržaja, ali kada se dogode u velikom broju i u okolnostima iznenadnog napada, prave veći problem nego inače. Posebno je opasno ako ti napadi ugrožavaju život civila, daleko bilo ako se neko probije do baza podataka i tamo napravi haos, čime se hamasovci hvale iako za to ne pružaju dokaze. Primećeno je da su se u konflikt uključili i mnogi hakeri koji ni sa jednom od strana u sukobu nemaju nikakve veze, ali koriste priliku to jest gužvu da u nastalom haosu ispolje svoje frustracije. Vrlo često dolaze iz zemalja koje nisu preterano raspoložene da se njima bave, budući da štetu čine negde drugde.
Opasnosti od masovnog širenja dezinformacija, naročito u vreme rata ili neke velike nepogode, tolike su da bi vredelo razmišljati da se tome posveti poseban predmet u školi, odnosno od prvog kontakta sa internetom. Nepoznate čike više ne dele bombone u realnom svetu, ali su u virtuelnom na svakom koraku i opasni za sve uzraste.
