Kolumna

Lisica i ždral

Umetnost mogućeg

Sećate se Bosanca kad na carini tvrdi da nosi ranu za tice, u koferima mu nađu satove, tranzistore, pa ga lično šef smene ukori: "Tako veliš: rana za tice?!" A Bosanac će: "Ja sam im kupio, a one ako oće nek jedu..." Tako i ja: ovo sam za vas napisao, a vi, tičice, ako hoćete čitajte...

Danas sam za kompjuter seo bez naočara, zaboravio si svoju sudbinu, Mali Borhese! Ustanem, donesem naočare sa verande, kafa mi je već skockana sa leve, voda sa desne strane, prvi put sam seo za kako bi se to zvalo sekreter, rad nepoznatog mi majstora iz Orlovata, možda i iz samog Bečkereka: pisaći stočić, dvije ladice i ogledalo. Baba se kako je ona govorila dovela u Farkaždin dvadesetih godina prošlog veka, uzmimo da je u tišljerskoj radioni stočić čekao pet godina, i danas biće mu tačno sto godina! Nazivan je ogledalo, iako se u njemu nismo naogledali: tu će od šezdesetih godina stajati radio-aparat, i korišćene biće samo dve fioke.

Voleo bih da vidim konje i da vidim kola na kojima je ovo dovezeno iz Orlovata, ko je kočijašio, kako je miraz bio zaštićen od truckanja, prašine ili moguće kiše, između je bilo slame, odozgo pokrovci od kudelje? Najstariji babin brat zvao se Stevika, posle njega se rodio Josa, ko se još tako danas zove, ti si, deda Joso, neki Josif?… Najmlađi brat se već zvao Milan – prelazak na noviju generaciju muških imena; baba je završila dva razreda osmoljetke, tako je to bilo: fino te u tvojoj devetog godini ispišu, upute te u tajne šlingeraja, štrikanja, nauče te da rediš i predeš vunu, da pripremaš turšiju, da kuvaš sapun, kao deo miraza dobiješ i pisaći sto koji čitavo stoleće neće biti priveden nameni: nisu moji imali kade da pišedu.

Ubrzo po doseljenju babinom u Farkaždin moj deda i njegov brat Mila delili su se, baba mi je ispričala da je deda-Mili pripala krava, kad je iz stare štale (koja je sada pod mojim upravleniem) poveo kravu, moj deda se vratio, odrešio i tele koje je trebalo da ostane u njegovom novom domaćinstvu, govoreć razrogačenoj bračnoj družici: "Nek ide za materom…" Babi nije ovo baš veselilo srce, jer je već videla tele kao junicu, pa kao prvotelkinju… Da li se ona potužila bratu ili se ovaj raspitao o stočnom fondu svog zeta nakon diobe, tek iz Orlovata je od Stevike stiglo žensko tele; štala je u mom detinjstvu uvek imala najmanje pet ili šest krava, dva do tri teleta, ali ovo poslato iz Orlovata, iako je miraz uveliko bio kompletiran i isporučen, bilo je osnivač loze koja potrajaće do devedesetih godina kad će moji roditelji biti prevareni od nekojeg Vranjanca: taj je na veresiju ispraznio stotine i stotine štala po Vojvodini i sa svojim mitskim stadom/krdom otišao u neprimekjenost gde organi gonjenja behu siroti bespomoćni. Tako je zatvoren taj zovimo ga Mlečni put, na početku beše tele, na koncu grifter kome se izgubio trag, iako nije opljačkao draguljarnicu nego je od plena morao formirati konvoj dugačak kao seoba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem.

Bilo pa prošlo, sekreter je još tu, hteo ne hteo vidim svoje lice u ogledalu, prvi put sam u ovoj malo je reći neprijatnoj situaciji, ali možda bi baš to trebalo uvesti u svaku redakciju – kad god se zaneseš u svome stvaralaštvu i opleteš po nekom bratu u Hristu, pogledaj u zerkalo koje će ti reći: "A ty – kto takoi!"

Poljoprivreda je umetnost mogućeg. Moja lična misao, rođena dok sam čupao korov koji se probio između cigala, dvorište sam iznova patosao pre četrnaest leta, ali nisam dolazio neko vreme, otvorim kapidžik, imam šta i da vidim, kojekakvo čkalje skoro do pojasa mi! Presvučem se i upustim u bitku sa prirodom (ko je ne zna, prirodu, skupo bi je platio), šiblje u početku čupam pognut, aaa, Srbija se saginjati neće, kleknem fino, puzim… Za veće primerke neželj. flore moram ipak da se uspravim, čupam kleti i žilavi štir iz korena, a kao da ne pomeram rastenie nego da čupam nešto u svojoj nutrini: sad sam kao onaj džip koji sam sebe na sajlu izvlači iz močvare.

Polovina dvorišta ispod kotarke i dalje je patosana ciglom koju smo pekli kad sam pošao u školu (jedan sam od retkih preživelih sudionika tog istor. poduhvata: jedino nisam mesio blato, to su uradili eksperti iz Srbije, ali sam već valov sa umešenim blatom za dve cigle vukao i prevrtao, denuo sam nepečene cigle da se suše na suncu, brinuo rame uz rame sa ostalima da ne padne kiša, gledao kako prave furunu, kako je spolja oblažu blatom, kako lože ograzine i fašine sedam dana i sedam noći: mogao bih da rukovodim jednim takvim poduhvatom, kad bi se ukazala potreba, kao što se ukazala potreba za izlivanjem zvona u Rubljovu); preko te cigle prelazila je parna vršalica, sa metalnim točkovima nalik na gusenice tenka, prelazila su pretovarena zaprežna kola sa metalnim šinama na točkovima, potkovani konji, e, ta se cigla (veliki format) još drži, doklen ona koju sam ja kupio od svojih sviračkih i novinarskih prihoda propala je već prve zime, a potonja sa svoje strane nije bila ni blizu ondašnjim zimama, zovimo ih puškinskim, sa mećavama, olujama: "To kak zver’ ona zavoet/To zaplachet kak ditia."

Počupam za dva dana ručno sav korov, ali kako nemam živine, mogu se za dve nedelje nadati još jednoj rundi koju dobiće priroda.

Nastaviće se (ako ne dođe do čitateljskog i pretplatničkog ustanka)

Iz istog broja

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu