Kolumna

Nuspojave

21. 7. 2021. / 21.53

Trojanski konjić, malo crvotočan

Ideja je da Orban nekako prošvercuje Srbiju u svom koferu na briselskom aerodromu i da je instalira u EU kao oruđe u borbi protiv EU kao "zajednice vrednosti"

"Ne želim da budem član kluba koji bi bio voljan da me primi u svoje članstvo", govorio je Gručo Marks, najlucidniji od petorice filmske braće. Njihove veličanstveno blesave scenske subverzije bile su apoteoza britke i jetke pameti, radosti življenja i mišljenja. Pa tako i gore navedena rečenica nije samo zabavni kvaziparadoks, nego i pokazna lekcija iz autorefleksije.

Ako bi trebalo tražiti najudaljeniju moguću suprotnost od Gruča i njegove braće, biće da bismo je najpre pronašli kod onih koji se i ponašaju baš suprotno njima: glume savršenu, upravo turobnu ozbiljnost, a uglavnom govore (i čine) zvizdarije. U ovoj zemlji imamo sasvim dovoljno takvih – neki od njih su i braća, što jeste jeste – a naročito je interesantno da su poslednjih godina skoncentrisani na državnom vrhu, što znači da svakog dana imamo dovoljno razloga da strepimo. Ali, naša današnja priča otvara se s njihovim Velikim pokroviteljem sa severa, Orban Viktor-bačijem, glavnim državničkim uzorom Aleksandra Vučića otkad je ono prestao da zavarava i sebe i nas glumatajući da mu je uzor Angela Merkel.

Orban je nedavno izazvao nova podizanja obrva uzduž i popreko kontinenta kad je u raznim evropskim novinama (nama je najbliži i najdostupniji zagrebački "Večernji list") objavio plaćeni oglas u vidu svojih "luterovskih teza" nekog novog (post)evropskog nacionalizma i konzervativizma, u kojem je izneo svoja uobičajena smatranja na temu "otuđenih EU birokrata", primata tvrdih nacionalnih suvereniteta nad evropsko-kosmopolitskim kerefekama, intelektualne diktature kulturološke levice, potrebe za odbranom hrišćanskih vrednosti i za bedemom pred nasrtajima alavih migranata i pohotnih LGBT persona, i sve već u tom pravcu i smislu, da bi onda svoju obznanu završio prostom, neobrazloženom tvrdnjom: "Srbiju treba odmah primiti u Evropsku uniju." Hm, možda Srbija postane ceterum censeo svih njegovih budućih nastupa, ko zna, krhko je znanje…

Kako god da bude, eto nama radosti! Ne zato što će ga u Briselu poslušati, nego zato što imamo takvog pokr… pardon, prijatelja, zar ne? Međutim, šta ćete, takav smo svet: uvek se nađe neki zlojeb da zakera. Evo u čemu je problem.

Orbanova Mađarska je, zajedno sa Poljskom Kačinjskog, već sama po sebi svojevrsni političko-pravno-kulturni "incident" u okviru Evropske unije. Kako su mnogi već primetili, ni Mađarska ni Poljska, da su danas zemlje kandidati, ne bi nikako mogle biti primljene u Evropsku uniju, već i zbog otvorenog ruganja vladavini prava, nezavisnosti medija i sudstva te otvoreno antievropskoj i generalno ksenofobnoj društvenoj atmosferi koju potpiruju, da ne idemo dalje od toga (a imalo bi se gde). Njima se u poslednje vreme pridružuje i Janšina Slovenija, ali taj slučaj je mnogo lakši: Janša je došao na vlast bizarnim parlamentarnim manevrom i nema duboku većinsku društvenu podršku, a pogotovo je nema njegova trampovsko-orbanovska agenda, tako da će se "janšizam" gotovo sigurno olupati na prvim sledećim izborima. Zato bi Orbanu i Kačinjskom jako dobro došao svež, zahvalan i poslušan sojuznik na jugu, a Vučićeva Srbija bi bila idealna za to. Drugim rečima, ideja je da Orban nekako prošvercuje Srbiju u svom koferu na briselskom aerodromu i da je instalira u EU kao oruđe u borbi protiv EU kao "zajednice vrednosti". Zašto (zvanična) Srbija pristaje da bude srećni statista u toj em nedostojnoj em uzaludnoj priči? Zato što se ni ovde više ne preza od sve otvorenijeg "orbanizma", ne samo u pogledu tehnike vladanja (to je od početka Vučićeve vladavine tako) nego i u pogledu unutrašnjeg preformatiranja društva i njegovog repozicioniranja u odnosu na spoljni, pre svega tzv. zapadni svet, sa njegovim vrednostima "koje mi ne delimo", što bi rekao Orban. Vučić to (još) ne kaže jer nije u poziciji da to otvoreno kaže kao Orban koji je već bezbedno "unutra" (mada to ipak kažu razni oko njega), ali čini sve da to shvatimo sami.

Da ne bude nesporazuma: odavno postoji škola mišljenja, i ona nije bez dobrih argumenata, da bi EU trebalo da, zarad višeg cilja, napravi "kvantni skok" i bez otezanja i zavlačenja primi "zapadni Balkan" u članstvo, što bi se reklo "preskačući procedure". Uostalom, nije ni sa Rumunijom i Bugarskom svojevremeno bila baš jako sitničava. Ali, tu se radi o celom bloku zemalja, gde osim Srbije spadaju i Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Kosovo (kako god da ga "statusno" tretirate) i Albanija. Tu, dakle, idu svi u paketu – ili niko. Izdvajanje samo jedne zemlje, mimo i čak protiv svih kriterijuma za prijem (podsetimo da je proces integracije kroz tzv. poglavlja praktično zamro, i to ne bez depresivno dobrih razloga), i to baš zemlje u kojoj već i grlatiji (a pogluplji) poklisari vladajućih stranaka javno ističu geslo "Jedna zemlja, jedan narod, jedan Vođa", nije ništa drugo nego brutalni politički cinizam bahatog i nafatiranog peštanskog kneza, u kojem Srbija nije ništa više nego smešni trojanski konjić, malo crvotočan, doduše.

I tako naposletku stižemo do gručo-marksovskog paradoksa: ako ste iskren zagovornik Srbije u Evropskoj uniji, morate preventivno odbiti ponuđeni Orbanov danajski dar. Ovakva Srbija ne može biti izdvojena i primljena u Evropsku uniju. Ni Mađarska ovakva kakva je sada ne bi mogla biti primljena. Baš kao što sada ne može da bude ni izbačena, jer za to "ne postoje mehanizmi". E, tako nešto ni braći Marks ne bi palo na pamet.

Iz istog broja

Ova situacija

Budućnost Srbije zove se Vulin

Filip Švarm

Navigator

Kad đavo uzjaše pegaza

Zoran Stanojević

TV manijak

Srpski svet

Dragan Ilić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu