Kolumna

TV manijak

Treći svetski rat, ili kako sam se navikao na bombu 2

foto: printscreen

Treći svetski rat, ili kako sam se navikao na bombu

Mediji opisuju stanje konflikta, u društvu se ideja rata putem televizije ljudima provlači kroz uši svakodnevno, a ništa se ne čini da se konflikt spreči. Rat je onda neizbežan ishod

Ove nedelje počela je sa radom televizija Blic. Najavljen je rijaliti “Ceca i deca”, a prva gošća informativnog programa bila je Ana Brnabić, premijerka u tehničkom mandatu ili mandatarka buduće Vlade Srbije, kako više volite. Ista osoba na istoj funkciji, samo je pitanje ugla gledanja, iz prošlosti ili budućnosti. U oba slučaja oročena. Pošto je prilika svečana, premijerka je ekskluzivno objavila da smo mi, ako ćemo pošteno, u Trećem svetskom ratu.

Zbunilo me što takvu vest nismo ranije čuli, ali ona je izrečena onako usput, bez mnogo dramatike, više kao elementarna nepogoda, prvi sneg, početak grejne sezone ili mere vlade o ceni goriva petkom. Treći svetski rat je u Srbiji počeo na TV Blic, nekako tiho i bez panike. Niti je bio atentat kao u Prvom, niti su Nemci ušli u Poljsku, a naša pozicija je još uvek nedefinisana. Bilo bi super da smo neutralni ko Švajcarska, ali se plašim da nije tako, barem sudeći po TV programima. Pitam se samo sa kim smo i protiv koga, a ujedno se plašim da se i ovog puta svetski rat u Srbiji ne dopuni i našim ličnim građanskim sukobom.

Ma kako čudno izgledala izjava Ane Brnabić, zaista možemo pronaći dokaze za to da rat postoji prateći TV programe. Na prvom mestu, tu je priča o Bombi. Iz dana u dan, od ratnog veća u neprekidnom zasedanju na TV Happy, preko Pinka do RTS-a, iz svetskih medija se prenosi floskula o upotrebi nuklearnog naoružanja. Ceo svet se pita da li Putin blefira, kao u nekakvoj bolesnoj geopolitičkoj igri, gde se pominje taktičko i strateško nuklearno naoružanje. Ukrajina je ogromna, Rusi imaju rakete, a vojni eksperti nam objašnjavaju kako su u pitanju atomski udari ograničenog obima. To bi, valjda, trebalo da zvuči utešno.

Održan je referendum i izvršeno pripajanje delova Ukrajine Rusiji. Mi taj referendum nismo priznali, ali je nekakva delegacija odavde imala ulogu posmatrača. Miša Vacić se slikao sa Staljinom, ali se naša vlast nije odredila prema delegaciji i njenoj ulozi.

Putinov saveznik iz Čečenije, Kadirov, takođe traži Bombu zbog pogoršane situacije na frontu. Reč “bomba” tako postaje svakodnevna medijska floskula na koju javnost ogugla ne razmišljajući o posledicama nuklearne eskalacije rata. Ukrajina već ima tužni oreol radijacije nakon Černobila, pa se valjda u bolesnim glavama sve ovo odvija negde daleko od nas.

Rat je dobio i svoju specijalnu formu, van granica Ukrajine. Danima je u Severnom moru plin curio nakon sabotaže za koju niko nije preuzeo odgovornost. Ova diverzija Severnog toka, u nacionalnim vodama Danske, po izjavi Džefrija Saksa, delo je SAD. Dok se svi prave ludi, gasovod je ugašen i Evropa je definitivno odsečena od energetskih resursa iz Rusije. U prilog ovoj tezi ide i Bajdenova izjava kako Amerika ima načina da zaustavi Severni tok. Rat zaista poprima globalne razmere.

A kakav bi to rat bio, naročito svetski, a da nas ostavi po strani? Tema je opet energetska bezbednost, a oblik je špijunska afera u Rumuniji. Zaposleni u NIS-u u Temišvaru i Bukureštu navodno su prenosili informacije o energetskim kapacitetima u Rusiju i Srbiju. Vučić je izjavio da je u pitanju politička špijunaža i da među privedenima nema naših državljana. Za sada smo još uvek, zvanično, u neutralnom statusu.

Ipak, na ovdašnjem medijskom ratištu obe strane pojačavaju propagandu. Trenutno stanje u Ukrajini jedni opisuju kao poraz Rusije, a drugi kao taktičko pregrupisavanje. Osim dilema o Bombi, tu su i beskonačne diskusije o strategiji – da li je važniji severni ili jugoistočni deo fronta? Nisam imao pojma da u ovoj zemlji žive desetine, a možda i stotine eksperata za vojna i bezbednosna pitanja i zanima me čime su se svih ovih godina mira bavili.

Naslovi u novinama ponekad najbolje opisuju nivo konfuzije – “Ukrajinska vojska okupirala oslobođene delove Ukrajine”. Ko je onda u našim medijima opisan kao okupator, a ko je oslobodilac?

Da je u pitanju samo plašenje građana u cilju promovisanja Vlasti kao vrhunskog zaštitnika, stvar ne bi bila ozbiljna. Mnogo više zabrinjava globalna atmosfera nailazeće kataklizme, koja u psihološkom smislu podseća na devedesete. To je stanje samoispunjavajućeg proročanstva, tokom kojeg se, recimo, govorilo o krvavom raspadu Jugoslavije, ratovima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Mediji opisuju stanje konflikta, u društvu se ideja rata putem televizije ljudima provlači kroz uši svakodnevno, a ništa se ne čini da se konflikt spreči. Rat je onda neizbežan ishod.

Ono što nam Ana Brnabić nije otkrila, ili toga nije svesna u dovoljnoj meri, jeste opasnost da sukob svetskih razmera ne indukuje sukobe unutar polarizovanog društva kakvo je naše.

Plašim se da bi u našim bratoubilačkim ratovima mržnja imala ulogu nuklearnog naoružanja, a ni Vlada u tehničkom mandatu, ni buduća oročena Vlada (u najavi do kraja oktobra) ne čine ni izbliza dovoljno da smanje i pomire unutrašnje dihotomije u Srbiji. Srbi će da se dele na one koji su uz Putina i one protiv njega, baš kao 1948. za ili protiv Staljina, za koga se već opredelio Miša Vacić. Da li će rezultat biti novi Goli otok ili ćemo zaista biti ta čuvena fleka ili rupa na ćilimu Evropske unije i NATO-a, kako je to svojevremeno obećao Tomislav Nikolić, verovali ili ne, zavisi prvenstveno od nas.

Iz istog broja

Nuspojave

Istorija kroz čokanjče

Teofil Pančić

Provetravanje

Šta je rekao grom

Tomislav Brlek

Navigator

Našao sam dobar bend

Zoran Stanojević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu