Kolumna

Lisica i ždral

Tragedija i farsa

Uh, samo da sirota Engleska ne ponovi sudbinu septeta u kojem sam proveo nekoliko krasnih bogami decenija, a koji se raspao jer smo tesnom većinom doneli sudbonosnu odluku

Kao pridošlica i student marksizma obreo sam se u OKUD "Ivo Lola Ribar", gde je nama šestorici-sedmorici bilo malo što slažemo glasove na probama i koncertima, nego smo se okupljali van hora i napravili srpsku klapu, dva prva tenora, dva druga, bariton i dva basa. Čuli nas, pukim slučajem, u tzv. Konzervi, baraci koje više ni, važni ljudi i onako nedopečene nas stali pozivati u "Nedeljno popodne", ispomagali smo se gitarom, harmonikom, nastupali smo dakako uživo, jer nismo imali nijedan bogovetni snimak, postali smo poznati pre nego što smo stvorili repertoar, i daleko pre nego što ćemo utegnuti naše ljubljeno višeglasje, o ritmu da i ne govorimo, nismo imali ni kontrabas!

Naša se slava nastavljala iz nedelje u nedelju, iz popodneva u popodne, svaki nastup nova vađevina, pohvale stižu odasvud, ali smo rekli: ljudi, moramo da se usaglasimo sa ovom našom poznatošću, dok ne budemo provaljeni, moramo da se upevamo i da se pokrijemo malo kojekakvim strunama… Ostalo je istorija: postali smo preduzeće za proizvodnju i promet starogradske muzike, ali i narodnih pesama podesnih za višeglasno pevanje, snimismo ploče, počeše koncerti, festivali, naši u belom svetu stadoše nas pozivati u oblačnu Nemačku i Austriju, da ih razgalimo nakon tolikih gorkih njihovih zalogaja tamo, na sever smo dobacili do Norveške, ka jugu Kipra, o istoku i zapadu da i ne govorim, postadosmo busy toliko da su dva člana napustila državni posao, upali smo u krasan košmar, kombi, aerodrom, čekiranje, čekanje prtljaga, peron, kolodvor, autobus koji kreće ispred crkve Sv. Marka, London, Pariz, Frankfurt, Pleternica, Slavonska Požega, Amsterdam, Ika, Lovran, Minhen, Sarajevo, Sen Galen, Petrinja…

Kakva slava, kakvo stoleće! Ali, bio je u kalendaru dan kad će se postaviti pitanje zasluga, kad će uravnilovka, naš dotadašnji prećutno usvojeni i blagosloveni način raspodele, doživeti žalosni slom, a sa njom će se slomiti i slavni bend. Šta je bilo? Kad smo ušli u našu malo je reći prijatnu kolotečinu i kad su tezge blagoprekrivale naše rokovnike sa koricama od skaja, poslove je pogađao naš član koji je ispoljio najviše trgovačkog duha, koji je umeo da nas prehvali i da nepristrasno obrazloži zašto poslodavac mora baš toliko da se isprsi; posao je stalno tražio i nalazio nas, a mi smo svi davali telefon tog našeg člana i on je za opšte naše dobro šurio poslodavce koliko je kojeg mogao, ali je jednog lepog dana odlučio da tu svoju veštinu naplati: predložio je da svako ko donese novu tezgu dobije deset posto od pogođenog honorara. – Čekaj, posao niko ne traži i ne donosi, ti pregovaraš o ceni, smeštaju, transportu, ali smo tvoj telefon i davali trideset godina, sad ispada da sve tezge pristižu preko tebe…

Uz predlagača su smesta stala tri člana koja jesu na njega gledala kao na izvor blagostanja i kao na jamstvo da će biznis i dalje da nam cveta, crna trojka u kojoj sam se ja obreo se pak uskopistila da ne da desetak (koji nas je podsećao i na Turke) zbog pet minuta razgovora, stvar je smesta stavljena na zvanično glasanje, mada bejasmo već prebrojani. Napustio sam sastanak i vratio se sa odštampanim manifestom u tiražu od šest primeraka: dalekosežne, prelomne, sudbonosne, istorijske odluke ne mogu se donositi tesnom većinom. Razdelio sam im taj dokument, koji su oni sa čuđenjem i prezirom preleteli, ti nas zajebavaš, ne, nego vam otvaram oči. Razvezao sam i o tome da se demokratičnost zajednice ogleda u njenom milosrđu prema manjini, a ovde ga nije bilo ni u natruhama, pa sam predložio privrem. tj. kliznu i privatnu skalu: da trojica koja izgarahu od želje da nagrade svoga dobrotvora daju deset odsto od svake svirke, a da trojica nezahvalnika ne daju ništa. Obema strujama ostavio sam mogućnost da se predomisle, kao i svakome ponaosob: da procentualisti odustanu od plaćanja desetka, ili da ugovarača posla časte sa više ili manje od deset posto; takođe su zatočenici uravnilovke imali slobodu da, ako osete da je za neki posao nesumnjivo zaslužan pregovarač, daju ovome koliko je kome drago procenata: ko želi da ide i preko stotke, može! Verovatno me je moja umetnost po običaju ponela pa sam i samome pregovaraču ostavio mogućnost da od svoje sedmine isplati sebi koliko želi procenata, uglavnom me jedni ismejaše, drugi ukoriše zbog dociranja i potcenjivanja bližnjih, zaista, neke stvari moraju nekako da se preseku, možda ta većina protiv koje sam se bio bezuspešno narogušio i nije bila tako mala, pa dosezala je bezmalo petnaest procenata (to napamet znadem jer smo svi u glavama imali podeljenu stotku, onu sa orlom, kad bi se zaplavila na mehu harmonike: mojih je četrnaest i nešto maraka!). S druge strane, nema u našem slučaju većine jadnije od 4:3, da šestorica tako nešto žele, pa da ovaj sedmi pogne glavu, ili da mu ostali odbruse: ne moraš da odvajaš ni tih deset posto, stipso, mi ćemo da damo i za tebe, kad si toliko srebroljubiv, nezahvalan, bestidan i bandoglav!

Bilo bi dakako najbolje (za mene) da je predlagač bio nadglasan sa 6:1, da je zajednica ostala privržena uravnilovki, ali se ona priklonila referendumu i ubrzo posle njega dospela na nizbdricu bez povratka.

Iz istog broja

Navigator

Tehnološki beg od Brexita

Zoran Stanojević

TV manijak

Brexit, produžeci i penali

Dragan Ilić

Nuspojave

SFR Britanija

Teofil Pančić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu