Tito, medijska ikona

U senci epidemije korona virusa zamalo da nam promakne 40 godina od smrti Josipa Broza Tita. Za decu rođenu šezdesetih i sedamdesetih Tito je bio nezaobilazna figura iz detinjstva. U mojoj slovarici, oni stariji će se setiti, nastavnom sredstvu iz prvog razreda osnovne škole, na prvoj strani, od slova je trebalo sastaviti reči sa slike. Tu je u vrhu stranice bio tito, a poprilično ispod njega reči mama i tata, jer on se kao u pesmici voleo više od mame i tate. Međutim, zahvaljujući dokumentarnom filmu Tito, medijska ikona autorke Nataše Mijušković, koji je emitovan na RTS-u, jubilej je ipak obeležen.

O Titu su napisane silne knjige i snimljeni mnogi filmovi, ali je ovde u fokusu priče Tito kao brend, sagledan sa veoma pristojne istorijske distance, uz obilje veoma dobro odabrane medijske građe. Nataša Mijušković pokazuje redak dar da ispriča dokumentarnu priču kroz razgovore i izjave odabranih sagovornika, i minucioznu analizu dokumentarnog materijala. Ona nije u prvom planu, tek u nekoliko navrata čujemo njeno pitanje sagovornicima, ali strpljivim slaganjem delića, uz preciznu montažu i kreativnu grafiku, dobijamo film sa prepoznatljivim autorskim pečatom. Inače, da znate, redak je slučaj da TV autori ne odole izazovu da i sebe, bilo kroz sliku ili komentare, na silu uguraju u delo.

Istoričari, savremenici, rođaci, umetnici, kamermani, pisci, partijski drugovi, ali i PR stručnjaci, pokušali su da nam objasne kako je „dječak sa Sutle“ postao „najveći sin naroda i narodnosti Jugoslavije“. Deo tog uspeha i dalje je ostao tajna jer se očigledno radi o prirodnom talentu, ali je poprilično demistifikovana medijska i marketinška priča o Titu. I zaista, deluje neverovatno da je čovek, čiju su fotografiju čak i mnogi partijski drugovi prvi put videli na nemačkoj poternici s kraja 1942. godine, već tada bio brend. Toliki brend da je 1943. godine u Jajcu mogao sebe da nazove maršalom.

Naravno, svako od nas setiće se još nekoliko potencijalnih sagovornika na temu Tita, čija svedočenja bismo voleli da čujemo. Međutim, ako obratite pažnju na odjavnu špicu, videćete da je autorka, čini mi se s pravom, napomenula da je pokušala da dobije pristanak mnogih „svedoka i aktera“ stvaranja mita o Titu, ali su je oni odbili. To samo govori koliko je Titova uloga bila značajna, ali nam govori da je i nakon 40 godina posle smrti njegov uticaj prisutan. Mnogi su profitirali pod Titovom nežnom diktaturom, neki ga možda i danas vole, ali u svakom slučaju bezbednije je ćutati. To ćutanje je u stvari najzanimljivije, pošto ne znamo da li je reč o stidu, jer su i tada ćutali, da li su spremni da se suoče sa sopstvenim zabludama ili i danas vole Tita, ali isključivo u svoja četiri zida. Zato je autorka filma o Titu kao medijskoj ikoni morala da se bavi sve malobrojnijim savremenicima (oni koji su bili na raspolaganju) i onima koji su bili raspoloženi da govore. Cilj je ipak postignut, i neću vam citirati nijednu izjavu sagovornika jer je mnogo bolje da film pogledate, trenutno je dostupan na platformi RTS Planeta.

Priznajem da me film zaista vratio u mladost, u godine koje sam proživeo za Titinog vakta. Samo sam jednom, na nekoliko sekundi, imao priliku da ga vidim, sve sa Jovankom i pudlicama, dok je sa belim rukavicama prošao „mečkom“ kroz Banja Luku na nekoj od njegovih turneja. Možda smo mu bili, onako, na putu do Bugojna da rokne nekog medveda kapitalca.

Danas, sa nešto iskustva u medijima, ali i posle filma Nataše Mijušković, postala mi je jasna jedna logična veza koju možda sagovornici nisu dovoljno naglasili. Za kvalitetan brend morate imati proizvod, tako da je jasno (i iz filma) da je tu svakako bilo materijala za mit. To znači da Tito nije mogao biti bilo koji partijski funkcioner. Nadalje, za brend tito važno je vezati još jedan brend, a to je jugoslavija. On je, naravno, nije stvorio, ali ju je, marketinškim jezikom rečeno, rebrendirao. Ova dva brenda su vezana jer se baziraju na nekoliko istih principa.

Jugoslavija je postala antifašistička, sa pobeđenim nacionalizmom koji je doveo do krvavih posledica, bila je okrenuta ka budućnosti, bez rata, uz ekonomski napredak i modernizaciju, u neutralnoj poziciji nesvrstanog lidera. Sve ove premise utkane su u kult vođe Tita, pa je Jugoslavija postojala onoliko dugo koliko je bila u stanju da ispuni prethodne uslove. Kada nije bilo Tita, unutrašnji procesi su doveli do njenog krvavog raspada.

Međutim, brendovi poput Tita i Jugoslavije pokazali su neverovatnu vitalnost, nadživevši svoje realne nosioce. Zato se ovom prilikom setih još jedne parole, nastale baš u vreme Titove smrti, koja mi je kao pioniru delovala čak i subverzivno i anahrono socijalističkom materijalizmu. „Posle Tita –Tito!“

Danas možemo reći da nije reč o naknadnoj veri u vaskrsenje, već o činjenici da je u trenutku Titove smrti već bilo potrebno papagajski naučiti Jugoslovene da nema naslednika (kao u Severnoj Koreji), već se ta bravarska, komunistička dinastija prekida. Takođe, bila je to opomena mogućim pretendentima da nema tog majčinog sina ili kćeri koji će moći da ga zamene. Na našu nesreću, desilo se najgore, nismo dobili naslednika, ali takođe nismo izgubili potrebu da ga i dalje tražimo.