Kolumna

Nuspojave

Ta teška srpskohrvatska reč »izbori«

Ako "duopol" rušiš nekontrolisano, onda ne znaš na koju će stranu ovaj pasti. Na jednoj strani, čeka te zdraviji i zreliji politički pluralizam; na drugoj – monopol

Ima jedna grupa čudnih ljudi, i ja sam među njima, koji vole da podsećaju Srbe i Hrvate na činjenicu da govore zajednički jezik. Zašto mi to radimo? Prvo, zato što je to istina, a drugo, zato što to strašno nervira nacionaliste; što bi se reklo, spajamo ugodno s korisnim.

Danas, međutim, pričamo jednu drugu priču: onu o tome kako divergentni društveni razvoj može da dovede do toga da jedan te isti pojam, na jednom te istom jeziku, počne da označava dve sasvim različite stvari. Na primer, ono što Anglosasi zovu "elections" a naša braća i sestre sa sunčane strane Alpa "volitve", i u Srbiji i u Hrvatskoj zove se, gle – izbori. Pri tome, evo, u Srbiji izbori tek što su održani, a u Hrvatskoj će biti za koji dan, petog jula. Dakle, stvar se isto zove i gotovo se u isto vreme javlja i ovamo i onamo, ali – uopšte ne liči.

Naime, šta? Razumno pretpostavljam da čitalac ovih novina o "izborima" u Srbiji zna sve što je važno. Izbori u Hrvatskoj su stvar ili pojava sasvim drugačije naravi, pre svega po tome što su neizvesni: zamislite, tamo se ne zna ko će pobediti! Kao što su, uostalom, i nedavni hrvatski predsednički izbori bili neizvesni: moglo se desiti da pobedi On ili Ona, a bogme ni Ono nije bilo bez izvesnih šansi. I ne samo da to ne zna obična sirotinja raja, nego čak ni oni koji organizuju izbore ne znaju kako će na njima proći: mogli bi čak i da izgube. Neverovatno! Doduše, stariji među nama se kao kroz maglu sećaju da je nekada i u Srbiji bilo tako, ali uskoro ćemo i mi početi da sumnjamo u pouzdanost vlastitog sećanja.

Šalu (?) na stranu, na ove me je komparativne kontemplacije ponukala kolumna mog kolege i prijatelja Jurice Pavičića u zagrebačkom "Jutarnjem listu". Vajka se tu Pavičić, heftu dana pred izbore, kako je "neću baciti glas" najtoksičnija rečenica hrvatskog političkog života, koja unapred blokira pravi pluralizam i ograničava izborni domet opcija koje se za neke vrednosti i za neke ideologije uistinu zalažu. Naime, nekako je svih trideset godina hrvatskog višestranačja proteklo u izmenjivanju na vlasti desnog HDZ-a i "levog" SDP-a (zašto samo potonjima navodnici? Ka’šće vam se samo!), mada ne baš ravnomerno jer je HDZ ne samo mnogo duže vladao nego i mnogo dublje oblikovao savremeno hrvatsko društvo. Kako god, kaže Pavičić, to je stvorilo nezdravi "duopol" dveju parazitskih i štetočinskih klijentelističkih klika koji uporno kolje hrvatske kokoške. Srećom, autor vidi nadu da se taj duopol napokon kvalitetno dokine, podstičući potencijalne glasače da ovaj put ne glasaju "strateški" nego iskreno i odvažno, tj. da glasaju za "pravu" levicu ili za "prave" liberale, jer su i jedni i drugi najzad u ponudi; što se "prave" desnice tiče, nje dakako nikada i nije manjkalo.

Za Pavičića, dakle, znamo jedno: on u nedelju neće glasati ni za SDP, a kamoli za HDZ. S druge strane, ipak znamo i još nešto: Hrvatskom će nakon izbora vladati koalicija koju će okupiti ili HDZ ili SDP. A znamo i ovo: ko god osvoji ili sačuva vlast, imaće vrlo jaku opoziciju koja će mu duvati za vratom.

Pavičićeva ljutnja na "duopol" i njegova želja da se ovaj prevlada sasvim je razumljiva; da sam u njegovoj koži, verovatno bih slično razmišljao. Samo, ima tu jedna stvar koju pokazuje traumatično, tragično i pomalo groteskno srpsko iskustvo: ako "duopol" rušiš nekontrolisano, onda ne znaš na koju će stranu ovaj pasti. Na jednoj strani, čeka te zdraviji i zreliji politički pluralizam; na drugoj – monopol. A monopol ima tako šarmantna svojstva da ćeš se duopola sećati kao Periklovog doba…

Jesmo li u Srbiji kadgod imali taj, kako ono beše… duopol? Za vreme Miloševića, naravno, ne. Posle, bilo je neko vreme "isprojektovano" da Demokratska stranka i DSS budu neka vrsta zdravih i permisivnih duopolista, jedni s levog, drugi s desnog centra. Kratko je to funkcionisalo, a onda se dugo i agonično raspadalo i trulilo, da ne podsećam sad na detalje, možda i deca i preosetljivi ovo čitaju. Pa čak ni to nije bio pravi duopol, jer je sve vreme tu, nasred puta, ležala ogromna mrcina u vidu jedinstvene Srpske radikalne stranke, koja je prvo bila stenčuga nasred "evropskog puta" Srbije, a onda se većinski deo SRS "ponaprednjačio" i u prvoj zgodnoj prilici preuzeo volan "evropskog puta", usput ga, doduše, sasvim obesmislivši.

Šta je, dakle, Srbija zapravo uradila? Ona malo brojnija polovina se samo malko "apgrejdovala" i nastavila da tera u svom pravcu, a ona brojčano nešto oskudnija ali javnim uticajem i statusom disproporcionalno jača Srbija koja je tako dirljivo volela da misli o sebi kao ako ne "boljem" onda svakako "prosvećenijem" profilu zemlje, nasrnula je na taj kleti duopol tako što je efikasno srušila – ne protivničku nego svoju polovinu duopola. Koja ne da se od toga nikada nije oporavila, nego je i dan-danas mučno gledati njeno izdisanje.

Osam godina kasnije, ovde ne da nema "duopola" nego više zapravo nema ni monopola, ne barem u partijskom smislu; jer zapravo nema ni te preostale monopolističke partije, osim u vidu svemoćnog filtera između onih koji mogu i onih koji ne mogu da se bilo kako ugrade u Sistem, da u njemu pronađu neku nišu za sebe. Sve što je ostalo je Jedan Čovek, onaj koji s pozicije premijera trči da se kandiduje na predsedničkim izborima, a onda s pozicije predsednika trči na parlamentarne izbore, gde je takođe kandidat on lično, a ne nepostojeća stranka. U okruženju nepostojećeg političkog života, na nepostojećim izborima bez alternative i bez neizvesnosti. Pa, šta onda uopšte postoji, osim Njega? Ma, ne bih ja ni u Njegovo postojanje bio tako siguran.

Iz istog broja

TV manijak

Novi kanali i stare novine

Dragan Ilić

Navigator

Skarletno F za Fejsbuk

Zoran Stanojević

Provetravanje

Igre s istinom

Minja Bogavac

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu