Kolumna

Nuspojave

Sve manji glečer i sve više kalorifera 2

GRUPNI PORTRET S BRATOM I GRADONAČELNIKOM: Aktivisti SNS-a za MZ Gavrilo Princip i Bistrica, Novi Sad sa Andrejem Vučićem i Milošem Vučevićem

foto: instagram.com

Sve manji glečer i sve više kalorifera

U iole normalnim političkim okolnostima, gubitak par "pišljivih" mesnih zajednica utopljenih u jedan poveliki grad jedva da bi bio vredan pažnje. "Žuti" su, recimo, gubili cele opštine i gradove bez i najmanjeg potresa, bože moj, idemo dalje. Ali, u nakaradnom sistemu koji počiva na apsolutnoj kontroli institucija i resursa, ovo je znak za uzbunu

Kada je u jesen 1996. Srpska radikalna stranka osvojila vlast u opštini Zemun, jedna od prvih stvari koje je učinila kao nova vlast bilo je – ukidanje mesnih zajednica. Ne sećam se tačno šta je bilo obrazloženje ove pomalo bizarne (a možda i nezakonite) odluke, mada se ne bih čudio da je Šešelj dr Vojislav, pravni lumen i volumen, rekao nešto o MZ kao o ostacima mrskog, antisrpskog socijalizma i Jugoslavije, tamnice (srpskog) naroda. Kako god bilo, između novog opštinskog velmože i "naroda" više "nije bilo posrednika", po šestojanuarskom receptu, a šta su tzv. radikali učinili od vaskolikog Zemuna sa okolinom jasno je i po tome što čak i dan-danas, četvrt veka kasnije, možete lako raspoznati ama baš svaki ćošak na kojem se graniče opštine Novi Beograd i Zemun: Munze je prosto isfurao (i održao) svoj fazon: građevinsko-urbanistički turbo folk.

Kasnije su, pretpostavljam, mesne zajednice vraćene i u zemunski sistem, o ostalima da i ne govorimo, mada to kanda niko nije primetio osim ponekog dokonog dobrodržećeg penzionera čije su političke ambicije prevazilazile skučene granice kućnog saveta. A kad su već tu (ne penzosi, nego mesne zajednice), neko mora njima i da upravlja (tzv. saveti, kao male seosko-kvartovske vlade), a taj neko treba nekako da bude demokratski izabran.

I zato se, eto, s vremena na vreme održavaju izbori za savete mesnih zajednica. Mislim, valjda se održavaju? Personalno nisam video ni jedan, ali verujem da postoje…

Sasvim ozbiljno govoreći, mada uvek izlazim na izbore i postojano agitujem da to čine i drugi, nikada nisam izašao na izbore za savete MZ, a kad malo bolje razmislim, ne mogu da se setim jesam li ikada i znao da se, i kada se, i gde, održavaju, i ima li na njima nekoga za koga bih glasao. Jer su izbori za MZ nekako "lokalniji" od lokalnih izbora (koji su pri našoj teritorijalnoj organizaciji zemlje opštinski i gradski), i prolaze potpuno ispod radara tzv. javnosti. Na selu je to, doduše, donekle drugačije, jer je – naročito u Vojvodini – teritorijalna organizacija takva da praktično važi načelo "jedno selo – jedna MZ", što onda meštane lako i prirodno upućuje na zainteresovanost ko se to vrzma i stoluje u prostorijama "mesne", jedinog nivoa vlasti koji im je vidljiv. U gradu, naročito većem, važi obrnuto. Moglo se to primetiti i ovih dana, u fertutmi oko novosadskih sublokalnih izbora: čak ni ljudi koji decenijama nisu menjali adresu nisu baš bili sigurni kako im se zove mesna zajednica i gde su njene prostorije…

Pa ipak, izgleda da su mnogi Novosađani ("mnogi" u skromnim razmerama naših trenutnih političko-društvenh mogućnosti) pre osam uveče u nedelju rešili tu zagonetku! Pronašli, dakle, svoju mesnu zajednicu i prijatno se iznenadili i brojem i sastavom "ekipe" koja se tu okupila. Ne znam da li ih je inspirisao upravo odgledani meč Đokovića Novaka sa Cicipasom, u kojem je NĐ od 0:2 vaskrsao do 3:2, ili je ipak glavni posao obavila tzv. umreženost po širini i dubini aktivista i građana, tek, odjednom su brojni Novosađani, a među njima najbrojniji Limanci, osetili nesavladivu potrebu da sačuvaju, zapravo povrate, svoje mesne zajednice od onih koji su ih prvo osvajali, a sada osvojeno brane, sredstvima više huntaškim i džukačkim nego političkim i demokratskim. A koji, gle, takoreći bez izuzetka svoje političko mesto prebivanja imaju u Srpskoj naprednoj stranci.

To vam je, znate, ona stranka čiji su se čelnici (čemu množina? Jedan je Čelnik!) i politici i pravu učili od Šešelj dr Vojislava. Tako da je pomalo čudno što nisu opet preventivno poukidali mesne zajednice, da ih glava ne boli. Ko zna, možda se jednog prilično lepog dana retrospektivno pokaže da je pad najboljeg Šešeljevog učenika počeo upravo na mesnim zajednicama, tim skrajnutim siročićima sistema! Šešelju neće biti mrsko da mu kaže: ko ti je kriv kad nisi radio kao ja…

E sad, stvarno, šta se to dogodilo u nedelju u Novom Sadu? Ništa posebno; bili izbori za Savete 42 od 47 mesnih zajednica u Novom Sadu i pripadajućim mu predgrađima i selima, i gotovo svugde su kandidati iza kojih je stajao SNS osvojili većinu, i to kakvu većinu: uglavnom u Savetima neće ni biti drugih osim njih. U trci koju su sami organizovali i mahom sami u njoj i trčali, sami su i pobedili. U toj trci nije bilo formalne opozicije (stranaka, pokreta…) i jedva da je bilo ponešto nezavisnih kandidata, uglavnom prijavljenih u poslednji čas i (samo)poslatih grlom u jagode, bez novca i podrške, bez javne tj. medijske vidljivosti i bez bilo kojeg sredstva na raspolaganju kojim bi se iole ravnopravno nosili sa štićenicima SNS pogona za proizvodnju političkog smoga.

Tako to naprednjaci rade od samog početka postdemokratske revolucije u Srbiji nakon 2012: i za osvajanje/odbranu najsitnijeg parčenceta vlasti angažuje se teška artiljerija do i preko spoljnog ruba zakonitosti, demokratskih standarda i političke čestitosti, uključujući jedva uvijeno zastrašivanje društveno nemoćnijih birača, i sitno potkupljivanje ugroženih i potrebitih, i razvoženje po biračkim mestima, i preteće ulično špartanje i pred biračkim mestima sedenje kockastih tipova koje sve kanda prave u istoj fabrici i dele po jedan zajednički rezervni deo ako pregore ili im lampa crkne, i "visoko pokroviteljstvo" onih koji treba da se pobrinu da sve prođe bez aprijatnih iznenađenja (za Novi Sad su to navodno – tako tvrdi ovdašnja opozicija – Vučić Andrej i Veselinović Zvonko, lica nepoznatih zanimanja ali poznatih profila), i sve moguće forme skrnavosti i besramnosti kojih uopšte mogu da se dosete, a dosetljivost im je poprilična.

Pa dobro, ako se nije dogodilo ništa posebno, čemu uopšte graja oko jedne obične junske novosadske nedelje? To je paradoksalan učinak nakaradnog i perverznog sistema, učinak koji je siledžijska hegemonija SNS-a proizvela kao svoju nuspojavu. U iole normalnim političkim okolnostima, gubitak par "pišljivih" mesnih zajednica utopljenih u jedan poveliki grad jedva da bi bio vredan pažnje. "Žuti" su, recimo, gubili cele opštine i gradove bez i najmanjeg potresa, bože moj, idemo dalje. Ali, u nakaradnom sistemu koji počiva na apsolutnoj kontroli institucija i resursa, ovo je znak za uzbunu. Jer pasivizovanim građanima daje loš primer.

Zato vredi notirati ovu novosadsku nedelju. Desila se, dakle, "limanska revolucija": u najvećem delu novosadskog četvorodelnog kvarta Liman (ili tačnije, kvarteta kvartova!) nezavisni kandidati prosto su "razbili" SNS-ove i preuzeli su kompletno tri mesne zajednice. I to isključivo do-it-yourself gerilskom metodom političko-izborne borbe, nemajući čak ni štap i kanap na rapolaganju. I u ostatku Limana dobro su prošli, a i u drugim – d’izvinete na profanisanom izrazu – "urbanijim" delovima grada; recimo, u mojoj MZ prošla su samo dva nezavisna kandidata, ali, gle – samo dva su i bila na listi! Sledeći put će ih biti bar deset (od devet), pa neka bude što biti može i mora! Dakle, ima tu neki glečer koji se polako otapa, a to bolje osećaju oni koji plutaju na tom glečeru nego mi koji stojimo sa strane i grejemo ga svojim naizgled smešnim malim kaloriferima…

A zašto baš Liman? Eh, kako da vam objasnim… Liman je izrazito soliterski, ali sada već uveliko "predratni", made in SFRJ deo grada, on je najveći rezervoar deklasirane i ponižene inteligencije, dovoljno gubitničke da bude ljuta, ali dovoljno samostalne i snažne da ne podleže baš svakoj jeftinoj uceni niti se da fascinirati svakom svetlucavom đinđuvom. Osim toga, ili zapravo na prvom mestu, Liman je postojbina i svih ovih decenija najtvrđe i najmasovnije utočište novosadskog pank(eraj)a, a pank je u Novom Sadu više od muzičkog ili ne daj bože modnog pokreta i fenomena: to je način na koji se odrasta i socijalizuje, način na koji se gleda na svet i onda kada se odavno bace kožne jakne i zihernadle. Kad sam u onoj gužvi pred jednim limanskim biralištem ugledao mog druga i kolegu, jednog od rodonačelnika limanskog pank i HC muvmenta, znao sam da mišićavi ćelavci s druge strane nemaju šanse. Jer evo, ide zdravo besni gari Dželo Bijafra i peva: Nazi Punks Fuck Off! Ko se toga uplašio, zna zašto se uplašio.

Iz istog broja

Navigator

Indija protiv onlajn nakupaca

Zoran Stanojević

TV manijak

Čija je Noletova pobeda?

Dragan Ilić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu