Kolumna

Moj muški život

Starenje

Ko je preživeo krizu srednjih godina, ostaje mu da polako ostari

Stariti treba sporo. To je zato – kažu neki naučnici – što se s godinama subjektivno osećanje vremena nekako ubrzava. To je kao kad onaj avanturista Baumgartner pada odozgo sa nebesa: sve brže. Unutrašnje dimenzije jednoga dana mnogo su veće osmogodišnjaku nego nekome od osamdeset godina. Starimo, kažu ti naučnici, sa ubrzanjem – sve dok ne tresnemo o smrt, jer se padobran nije otvorio, a nije se otvorio jer ga nije ni bilo; neko vas je zajebao. Zaboravite, dakle, padobran: nema ga, osim ako se ne uzdate u Onaj Svet, ali to je drugo.

Starenje 1

Stariti ne znači nužno i propadati (u svakom smislu: od prostate do ono malo pameti). Gomila staraca ostavila je blistav trag u istoriji, jer se nisu predavali. Moj šampion je onaj marokanski državnik i diplomata El Mokdži, penzionisan konačno 1955. u jako dubokoj starosti kao veliki vezir. E, taj čiča je u svoje 104 godine života uspeo da pregovara prvo sa Lujem Napoleonom III (kao mlađani diplomata), a na kraju i sa gen. Ajzenhauerom posle Drugog svetskog rata – pa vi vidite šta je taj pregurao u životu. Nije vam dosta? Molim: Ticijan je sa 99 godina uredno slikao i slikao bi i dalje da ga nije kuga odnela. Slikari su tu šampioni: Pikaso do 97. svoje godine; Franjo Rački do 104; čuvena američka slikarka baka Mouzis je poslednje platno potpisala u 101. godini; itd. Ni filozofi nisu loši: Bertrand Rasel objavio je poslednju knjigu u 91; Benedeto Kroče sa 86; Tomas Hobs sa 88 godina; ima ih još. Za političare se misli da ih vlast drži u životu; možda. Čerčil se povukao sa 80 godina; da nije izgubio izbore, ko zna koliko bi potrajao; De Gol sa 78 (isti slučaj); Ho Ši Min sa 79; senator Grin iz Rod Ajlenda sa 93; sudija Vrhovnog suda SAD Holms sa 90 godina, posle pola veka u sudu, od čega 30 godina u Vrhovnom. Sudija Holms je rekao: "Smrt me vuče za uvo i kaže mi: živi, jer ja stižem."

Starenje, dakle, nije samo po sebi problem. Problem je kako se mi u tom starenju snalazimo. Ova nova električna i digitalna vremena fakat su ubrzala neke stvari. Nije to, međutim, "loše vreme za starce" (ili kako li se već zove onaj loš film braće Koen); niti "teško vrijeme za matore", što reče Johnny Štulić dok je još bio obični šmrkavac i pojma nije imao; pitajte ga sada.

Ne znam kako žene s tim izlaze na kraj; verovatno bolje od muških, jer nisu opterećene očekivanjima, sujetama i ostalim muškim glupostima. Nije to bez neke da žene toliko duže žive; nešto mi se javlja da su pametnije. Dakle, pre nego što shvatimo da: A. padobran se neće otvoriti; B. da padobrana nema; i C. da ćemo o smrt tresnuti jako iznenada, bolje bi nam bilo da mislimo na svakidašnji život. Američki pokret "Sivih pantera" (tzv. senior citizens, danas bi se reklo treće doba, je li) krajem šezdesetih je s pravom zahtevao ukidanje obaveznog odlaska u penziju: ko hoće, može; ko neće – ne mora. Lepo su dekice i bakice govorili da ljudi sve duže žive i da ko će sve te penzionere izdržavati? Evo nas sada upravo tu. Ima tu nešto još važnije: prenos iskustava, znanja i veština na mlađe generacije koje to u školi naučiti neće, jer se ne predaje. Jedan direktor policije žalio mi se upravo na to: matori policajci odu u penziju bez šanse i prilike da mladim policajcima prenesu upravo ta znanja i veštine kojima ih nijedna policijska akademija naučiti neće.

To što ste omatorili ne znači da treba da pomognete u naporima da se od vas napravi crkotina. Moj deda-Nika hranio je piliće, čuvao pačiće i uopšte bio od koristi u kući sve dok se nije "ukinuo s noga", što kažu Hercegovci, sa 86 godina, hvala lepo. Pitajte koliko penzionera pretekne više od dve godine od penzionisanja. To je zato što dignu ruke od sebe i onda se – razumljivo – "ukinu s noga": šta će oni na svetu? Aktivno starenje produžava život, slažu se svi učeni i knjiški ljudi. Naravno: čuveni japanski slikar Hokusai govorio je kako je polako učio, pa kaže: "Sve što sam napravio do moje sedamdesete nije vredno pažnje. Sa 73 nešto sam naučio o pravoj strukturi prirode životinja, biljaka, drveća, ptica, riba i insekata. Dakle, sa 80 ću još napredovati; sa 90 ću prozreti misteriju stvari; sa 110 godina sve što nacrtam biće živo" ("Starac o crtanju", pogovor zbirci crteža Sto viđenja Fudžija iz 1834). "Molim sve koji budu živeli dugo kao ja da vide hoću li održati reč."

Upravo stoga što nam se vreme ubrzava, treba stariti sporo. To hujanje i ubrzavanje vremena može se usporiti samo radom i stvaranjem, jer je vaš dan sve kraći i ne treba ga pustiti da promakne uzalud. Radite bilo šta: ako vam za vaš zanat fali snage, učite mlađe, biće vam zahvalni jednoga dana. Ako snage imate, radite ga! Ne zaboravite: ovo doba (nedoba) zaboravilo je na prirodni prenos iskustva i veština sa kolena na koleno; ovo nedoba oslanja se na mehaniku i mašine. Samo do samoga kraja aktivni ljudi živeli su dugo. Padate sa ubrzanjem od 1 G, ne zaboravite!

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu