Na Radio-televiziji Srbije sam sedam godina radila seriju emisija pod nazivom “Sportska budućnost Srbije” koja je bila posvećena mladim, talentovanim i uspešnim sportistima, novim nadama srpskog sporta. Emitovana je dva puta mesečno na Drugom kanalu, ne baš redovno i ne baš u isto vreme.
U emisijama smo upoznali novu generaciju šampiona koji su svojim rezultatima zaslužili medijsku pažnju; mogli smo da se upoznamo sa uslovima u kojima treniraju, uče školu i sa svim onim što čini pozadinu njihovih sportskih uspeha. Mladi sportisti, tinejdžeri ili, u sportskim kategorijama rečeno, kadeti, mlađi juniori i juniori, govorili su o tome kako su počeli, šta ih je motivisalo, kako i koliko treniraju, šta su im ambicije, želje i planovi u sportu kojim se bave, šta rade u slobodno vreme, kako usklađuju školske obaveze sa sportskim. Emisije su se snimale na sportskim terenima, borilištima, u ustanovama za testiranje i kontrolu zdravstvenog stanja, u mestima gde žive i uče školu ili gde se pripremaju za takmičenja.
O sportistima i svim aspektima sportskih aktivnosti u emisijama su govorili njihovi treneri, selektori, fizioterapeuti, sportski lekari i drugi stručnjaci. Mogli smo da saznamo kako se prepoznaju talenti, šta je sadržaj trenažnog procesa, kakva je medicinska briga i kontrola zdravlja, psihološka priprema i sportska ishrana. Svojom pričom portrete mladih sportista upotpunjavali su njihovi roditelji, braća i sestre, prijatelji, profesori i drugovi iz škole. Cilj ovih emisija bio je da mlade talente sa šansama da postanu slavne sportske zvezde upoznamo na vreme, i saznamo kako se do tog statusa dolazi.
UZALUDNA POTRAGA
Po odlasku u penziju, pre pet godina, pokušala sam da ovim emisijama produžim trajanje jer je tema neiscrpna, a korist (društvena, nacionalna, opšta) trajna. Nisam uspela.
Krenula sam od svoje kuće, RTS-a, jer sam tu provela ceo radni vek. Od trenutka kada su me, kao evropsku šampionku u karateu, pozvali Ljubivoje Ršumović i Mila Stanojević Bajford da budem voditelj dečjih emisija, zatim serija školskog programa, Beogradskog programa, i najzad do dolaska u redakciju Sportskog programa, prošlo je četrdeset godina. Sa iskustvom vrhunskog sportiste i zvanjem zaslužnog sportiste, u svom novinarskom poslu smatrala sam normalnim da bogat svet sporta predstavim u svim njegovim oblicima – od rekreativnog do reprezentativnog – i da, kao medijski radnik, budem na usluzi i od koristi onima kojima je medijska pažnja potrebna, kao podstrek i kao potvrda da su na dobrom putu, a to su mladi sportisti koji su postigli prve velike rezultate.
Dakle, RTS je rekao: “Nema problema ako nađeš sponzora, jer mi to ne možemo da finansiramo.” Obratila sam se Olimpijskom komitetu Srbije o čijem sam radu decenijama izveštavala, iskreno verujući da će podržati projekat koji upravo promoviše olimpijske vrednosti i ideje. Međutim, u svom bogatom sponzorskom pulu ni oni nisu našli nijednu firmu spremnu da finansira “sportsku budućnost Srbije”. Iz Sportskog saveza Srbije, najšire sportske asocijacije u zemlji, posle nekoliko sastanaka dobila sam kratku poruku da “u ovom trenutku nema mogućnosti za saradnju. Hvala na razumevanju”. Najzad, Ministarstvo omladine i sporta predložilo mi je da se obratim Arena sportu jer oni, između ostalog, i njih finansiraju. Kolege iz Arene su rekle: može, ali moraš da nađeš sponzora.
Obraćala sam se, bezuspešno i direktno, našim uglednim firmama, poznatim između ostalog i po finansiranju sportskih događaja.
Na kraju sam pokucala i na evropska vrata. Obratila sam se Snežani Samardžić, nekadašnjoj ministarki omladine i sporta koja već godinama radi u nekoj od evropskih komisija, s molbom da se raspita da li uopšte ima šanse da neka od tih komisija za mlade pruži finansijsku pomoć. Raspitala se i poslala mi odgovor da se “uglavnom smatra da se takvi projekti od nacionalnog interesa finansiraju na nacionalnom nivou”.
NIJE SVE U KOMERCIJALI
Sve ovo, kao i gnev koji me već dugo ispunjava, eksplodiralo mi je u glavi i duši ovih dana kada se, posle užasnih tragedija koje su nam se dogodile, naširoko razmatraju medijski sadržaji. Preovlađuju negativni, prepuni nasilja svih vrsta, koji su se, između ostalog, najlakše primili kod najmlađeg uzrasta.
Mladi sportisti o kojima sam pravila emisije promptno su ih kačili na svoje društvene mreže i bili presrećni što njihova prva juniorska medalja na nekom međunarodnom takmičenju nije bila samo kratka vest, već je izazvala pravu medijsku pažnju. A neki od njih su baš postali slavni: Dušan Mandić, vaterpolista, Nemanja Majdov, džudista, Tijana Bošković, odbojkašica, najbolja na svetu, košarkaši Vasilije Micić i Vanja Marinković, Milica Gardašević, atletičarka, fudbaleri Andrija Živković i Predrag Rajković, Hamad Međedović, teniser, Jovana Preković, olimpijska šampionka u karateu…
Imam potrebu da o ovome glasno govorim jer sam, čini mi se, sve učinila da ubedim i medijske ljude i čelnike nacionalnih institucija da su ovakve emisije korisne i da nisu uporedive sa komercijalnim sadržajima jer se njihova vrednost ne meri zarađenim novcem, već brojem novih mladih članova sportskih klubova inspirisanih uspesima njihovih vršnjaka.
Uzgred, procenjeni budžet za seriju bio je oko 1350 evra po emisiji.
Već godinama pokušavam da nađem na bilo kojoj televiziji bilo kakvu emisiju koja edukuje, promoviše, afirmiše, popularizuje, na primer, sport. Ali, verovatno je to dlaka u jajetu koju ja tražim, kada je sve otišlo dođavola. A to sa pravljenjem dobrog medijskog sadržaja za mlade je krajnje jednostavan posao, kao i negovanje engleskog travnjaka. Treba ga redovno šišati i zalivati. I tako sto godina.
Autorka je sportska novinarka i bivša reprezentativka u karateu
