Da krenemo od bizarnijeg. U svojoj kampanji da natera korisnike da plaćaju za verifikovane naloge Ilon Mask, odnosno Tviter, ukinuo je takozvani plavi štiklir, nalog ruskog predsednika Vladimira Putina. Šta je tu bizarno? Dalo bi se pretpostaviti da bi Putin rado zaigrao po novim, Maskovim pravilima i platio osam dolara mesečno za verifikaciju, kada bi postojala mogućnost za plaćanje iz Rusije. A ukinuta je zbog sankcija uvedenih u februaru. Uvođenjem plaćanja Tviter je indirektno sankcionisao sve ruske autentične naloge, pa sada svako može da bude Putin. Ili Medvedev, koji je baš aktivan na Tviteru.
Ko god vam kaže da zna šta će se dešavati sa Tviterom od kako je Mask uzeo dizgine u svoje ruke, folira vas i nema pojma. Šta će biti ne zna ni Mask lično, on svoje planove i odluke menja svakodnevno, pa i češće. Prvo je najavio da će pretplata biti 20 dolara. I to je pitao nikoga drugog do pisca Stivena Kinga, inače ljutog zbog te najave, da bi se odmah predomislio i opredelio se za osam, odnosno 96 na godišnjem nivou. Ne znamo još kakav je odziv, ali znamo da mnogi liberalno orijentisani korisnici prete da će preći na mrežu Mastodon (mastodon.social je adresa). Neki su to već i učinili, pa se na toj mreži previše priča o Tviteru umesto o svemu ostalom, čemu društvene mreže treba da služe.
Za kratko vreme koliko je zvanično Tviter u njegovim rukama Mask je uspeo da napravi popriličnu pometnju, što nije baš najbolje za biznis. Objavio je da će polovina zaposlenih ostati bez posla, što je malo bolje od najavljivanih 75 odsto. Mask kaže da Tviter dnevno gubi četiri miliona dolara i da se troškovi moraju smanjiti, tako da planira da otpusti sve za koje proceni da nisu neophodni.
Pomenuta objava da će verifikovani nalozi morati da se plaćaju izazvala je bes kod većeg i oduševljenje kod manjeg broja verifikovanih korisnika, uglavnom poznatih ličnosti, umetnika, sportista, političara. Ova mera nije nelogična, ko ima značajan broj pratilaca i odgovarajući uticaj ne bi trebalo da se sekira za tih osam dolara. Naročito institucije. Međutim, nejasno je šta se za taj novac dobija. Najpre, da li svako ko plati osam dolara ima pravo na verifikaciju i da li ta verifikacija garantuje da se radi o osobi koja koristi sopstveni identitet na Tviteru? Ili za osam dolara dobijam mogućnost da se prijavim kao Petar Pan ili Mali Princ dok Tviter, zapravo, za taj novac čuva moj identitet (nesporan, jer se plaća preko banke, ne spominje se plaćanje kriptovalutama koje bi mogle da sakriju identitet korisnika)?
U prvom slučaju Tviter bi možda i mogao da profitira, delom zato što troškove pokrivaju pretplatnici, a delom i jer bi mogao da postane ozbiljnija mreža od konkurencije, sa većom odgovornošću za izgovoreno. No, ta je politika još nedorečena, pa je prerano prognozirati kuda bi mogla da vodi.
Euforični Mask je postovao da je “komedija opet legalna” na Tviteru, ali samo dan kasnije je “pojasnio” da on odlučuje šta je smešno. A nije mu nikako bilo smešno što su neki od “plavih” korisnika svoja imena zamenili njegovim, i neko vreme tvitovali pretvarajući se da su on. Odmah je naložio da im se nalozi trajno ukinu. Jer, po Masku, parodija nije komedija sem kada on parodira.
Priča o Tviteru pod Maskom neće imati zaključak dok on ne postavi precizna pravila za bivanje na toj mreži, a to se još ne nazire. Budući da je podržao republikance na upravo održanim međuizborima, računajte da vremena i finansiranja za poigravanje ima do novembra 2024.
