In memoriam

Siniša Mihajlović (Vukovar 1969–Rim 2022): „Anđeli stali u živi zid“ 2

Foto: Dušan Ančić/Tanjug

16. 12. 2022. / 23.02

Siniša Mihajlović (Vukovar 1969–Rim 2022): „Anđeli stali u živi zid“

Kao da je bol zbog krvavog raspada zemlje nosio duboko u sebi i kao da ga je to izjedalo iznutra sve vreme. I sav uspeh, sjajan život, smeh po kome ga pamte, nije mogao da pobedi tu duboku tugu koja ga je pratila od početka raspada Jugoslavije. I Italija, kao i Srbija, oplakuje legendu jugoslovenskog, srpskog, italijanskog i evropskog fudbala

Da je neko 1991. godine uzeo poster na kome je šampionski tim FK Crvena Zvezda i zapitao se ko je na toj slici najjači i najhrabriji, većina bi se lako složila da je to Siniša Mihajlović. Nestašni dečko najveće generacije u istoriji fudbala Jugoslavije sa 22. godine bio je prvak Evrope i sveta iz zemlje koja se ubrzano raspadala.

Svi govore da je imao neverovatn šut, najjaču levicu, da je bio najbolji izvođač slobodnih udaraca, ali ono što je Siniša bio u najvećoj meri, to je neukrotiva energija i emocija. Onda kada je mogao da je zauzda bio je najbolji igrač na svetu, a kada bi emocije prevladale i energija preuzela kontrolu nad njim igrao bi na ivici incidenta, grubosti i svake vrste bezobrazluka.

Davao je golove koji će svi da pamte, ali je dobijao i žute i crvene kartone kojih će se svi sećati. Nosio je broj 11 kao Dragan Džajić i nekako mu je po karakteru bio najbliži jer je i Džaja znao da opali čuvara i dobije crveni karton onda kada je najpotrebniji timu.

Pre Zvezde, u koju ga je doveo Džajić, iz Borova je stigao u Novi Sad u FK Vojvodinu, sa kojom je bio prvak u sezoni 1988/89, što je samo po sebi bilo čudo. Sa trenerom koji ga je tamo trenirao Ljupkom Petrovićem sastaće se ponovo u Zvezdi u zimu 1991. i ući u legendu.

Šta može da očekuje neko ko je tako mlad osvojio sve i ko unastavku karijere je bio najskuplji igrač u nekadašnjoj Jugoslaviji?

Videlo se da je imalo još puno toga da se uradi kada je u leto 1992. otišao u Rim, u Romu, uporedo sa ostalim legendama Zvezde iz tih godina.

Trideset godina kasnije preminuo je u Rimu koji je u međuvremenu postao njegov grad, a Italija druga, ili treća domovina. I Italija danas, kao i Srbija, oplakuje Sinišu Mihajlovića, legendu srpskog i italijanskog fudbala. On je u Italiji imao savršenu karijeru, bio je prvak sa Laciom i Interom, bio je trener većine prvoligaša.

Bio je jedan je od najvećih izvođača slobodnih udaraca na svetu, ti šutevi iz daljine postali su vremenom njegov trejd mark. Pored toga već pomenuta energija i emocija i, čini se, neka tuga zbog toga što su najbolje godine njegovog života bile one koje su za većinu ljudi sa kojima je odrastao bile najgore zbog rata u Jugoslaviji. Mihajlovića su voleli desničari jer su ga prisvajali, ali mu to nije pomoglo da ne bude oteran iz Srbije kada se prvi put vratio i to da bude selektor reprezentacije.

Vremenom, Mihajlović je postao mnogo više italijanski i evropski trener nego srpski, iako i danas puno ljudi deli sliku kada on pljune Jeremisa, nemačkog fudbalera na SP u Francuskoj 1998,  što se računa kao jedan od najvećih uspeha reprezentacije posle raspada SFRJ uz legendarno hvatanje za muda Roberta Jarnija od strane Zorana Mirkovića.

Ipak, kada se budu slegle sve emocije zbog njegove tragične i prerane smrti od leukemije sa kojom se borio poslednje tri godine ostaće da je odigrao 14 sezona u Seriji A, koja je možda najteža liga na svetu, i u kojoj su ga svi zapamtili. On je legenda italijanskog fudbala što se danas na oproštaju od njega na društvenim mrežama itekako vidi. Spojio je Inter i Milan, spojio je Romu i Lacio, i nikada se zaista nije vratio u Srbiju što je tema za sebe.

Kao da je bol zbog krvavog raspada zemlje nosio duboko u sebi i kao da ga je to izjedalo iznutra sve vreme. I sav uspeh, sjajan život, smeh po kome ga pamte, nije mogao da pobedi tu duboku tugu koja ga je pratila od početka raspada Jugoslavije.

I kao što je možda prerano osvojio sve, sada odlazi prerano u 54. godini.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu