Kolumna

Lisica i ždral

25. 5. 2016. / 13.13

Šesti razred

Bilo bi dobro da na nastavu navraćaš što češće, ne vidim šta od gradiva za škol. g. 2015/2016. ne bi mogao da savladaš

Bezakonje na ulicama Beograda nastavlja se, ili barem u Njegoševoj, gde se bašte kafića ćutke i elegantno spuštaju na parking mesta koja je istoimeni i naš voljeni Servis prodao vlasnicima motornih vozila, ne znam šta bi bilo gore, da gostioničari samovoljno okupiraju dragocenu teritoriju kojoj se radujem više nego kad vidim njivu na kojoj su radili moji stari, ne znam, kažem, šta bi bilo nezakonitije, da privatnici na krilima vlastite poduzetničke drskosti zauzmu javnu površinu, ili bi bilo gore kad bi im neko prodao stvar koja je već prodata drugima?! – Daj, čoveče, imaš hiljade mesta u svojoj parking zoni, šta ako si izgubio četiri ili pet, od kojih je na dva tvoj dobar poznanik, dobar ugostitelj i dobar komšija! Tačno je, imam hiljade mesta, ali kad parkiram uvek to činim na jednom, i kad kružim oko kuće kao chernyi voron oko smrtno ranjenog soldata, nedostaju mi ta mesta, baš ta, tj. ma koje od njih.

Moja nenaučna pretpostavka je da birtijaši šuruju tj. posluju sa Opštinom, a vozaštvo sa Parking servisom, ali kako niko od milion terenaca Parking servisa ne okiti ogradu i baštu mrskim plavim ceduljama kakve dobijaju vozači kad ne doplate parkiranje za novi započeti sat, kad se ne sklone nakon dva sata, ili ako nisu platili parking, a nisu cenj. stanovnici Zone?! Bašte kafića nemaju registarske tablice i ni po čemu ne podsećaju na motorna vozila, pa ipak pešadijski odredi Parking servisa prolaze kraj nepropisno parkiranih baštica kak ni v chem ne byvalo, a zašto?! Pa zato što su ugostitelji te bašte možda i papreno platili! A svako od tih mesta moje je lično malo Kosovo, izgubljena dragocenost, samo mi fali da parking-bašte budu primljene u UNESCO ili u UEFA!

Možda između Parking servisa i Opštine postoji pakt o trgovačkoj toleranciji i o uzajamnom razumevanju, da Opština tamo gde se ukaže potreba, tj. prilika potpomogne razvoj domaćeg dangubluka stavljajući mu na raspolaganje nove i nove stolove i stolice u novim i novim baštama? Opština naplati kafedžijama mesto, Parking servis je ionako đuture i unapred namiren novcem pripadnika Zone, i svima osim mojoj neznatnosti lepo! Ali kad ja nemam strpljenja da čitam opštinske propise! Zemljište je možda opštinsko i Parking servis je presrećan što ima taj površinski rudnik, ali ako pravlasnik poželi da koju parceletu proda ili ustupi nekom preduzetniku Parking servis tu ne može pod milim Bogom ništa!

Jedino ako bi ovi koji ustupaju parking mesta prekardašili, pa prodali većinski paket, tj. 51 odsto parking mesta vlasnicima kafića, vozaštvo počelo bi da mrko pogleduje na bašte i na samu Opštinu. Zaista, može li roba u isti mah imati dva nezavisna, a stopostotna vlasnika, i može li istovremeno biti prodata dvoma kupcima koji imaju posve različite interese?



Kako čovek kad se oda dobročinjenju, ma bilo ovo i minimalno, lako odlučuje i da sudi, da izriče kazne te da ih smesta sprovodi u delo! Građanka prosi nadomak pijace, nenapadnim stilom i pukom pripadnošću većinskom narodu izaziva natprosečnu dobrohotnost, prolazi bolje nego njezine koleginice pripadajuće našoj ponajbrojnijoj manjini, a koje umeju da budu hiperaktivne: nakon neodmerenog laskanja i blagosiljanja kadre su da ospu kletve i uvrede ako im blagosiljani ništa ne udeli; junakinju ove priče kojoj i ja redovno dajem prilog ugledam prvi put izvan njenog radnog mesta, a to je gajbica prislonjena uz fasadu: iako je dan beli odlazi da između drveta i parkiranog automobila (tu još nije nikakva bašta, nego obično, aktivno parking mesto) obavi ono što svako mora, pa zar ne možeš da odeš u neki kafić, ili u javni toalet kod pijace, vraga može, iako nije sanitarno problematična, iako nije u rojtama od kojih bi se prevrnuo stomak čestitom gostu kafića, verovatno nije tamo dobrodošla, čak i ako bi od zarade izdvojila 130 dinara za espreso, so, snalazi se kako može! Mogu da gledam u stranu, ili preda se, imam i očne kapke da prizor koji mi ne godi smesta zatamnim, pa opet, više od dve nedelje nisam hteo da prođem kraj nje, čekaj, čoveče, da nisi prestrogo kaznio nekoga kome ne cvetaju ruže, zumbul, lale, jorgovani? Pre četiri dana naprasno je amnestiran, Bog vam dobro dao, kaže, kao i uvek, i vama, kažem ja, kao i uvek.



Mladoprosjak mi nedavno reče da ide (premda ne često) u šesti razred, isti onaj koga sam pre dve i po godine pitao hoće li imati da mi vrati kusur deset dinara, jer imam pedeset dinara ukrupno (kako da ne, vratio mi je deseticu rutinirano, kao da stalno tako i posluje); kad sam dve godine docnije ukorio što je na mrazu gologlav i u tankoj jakni, rekao je cupkajući da mu ovako još više daju; jednog mu jutra nisam dao novac nego sam ponudio da podelimo doručak, odbio je rolnicu iako ova petostruko nadmašuje prosečan milodar: "Neću, nisam gladan. Nemaš novaca?" – stavio mi je do znanja da kući mora otići i sa gotovinom, da ga provijant i odeća od mene manje raduju; viđam ga svaki drugi ili treći dan, obično mu sredinom nedelje dam pedeseticu uz napomenu da je to za celu sedmicu, prekjuče mi priđe, ja kažem da je tek petak, a on će: "Što mi ne daš sad za ceo mesec?"

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu