Kolumna

Lisica i ždral

25. 3. 2015. / 17.47

Sanak pusti

Kad bi zakonodavni odbor u parlamentu primao volontere, ja bih se prijavio, radio bih dakako i za platu (ugov. o delu), ali bih i besplatno zajednici stavio na raspolaganje neću reći baš talenat, ali svakako navadu da smišljam i naturam pravne, sanitarne i etičke norme

Prošle sedmice su na jednom od mojih rad. mesta četvorica klijenata preko konobara zahtevala da orkestar (žičan, unplugged, human) umukne, ili da se premesti iz njihovog vidokruga i čujnoga polja, jer bi oni da razgovaraju. Šta bi bilo da sam vas preduhitrio, i da sam vam preko istog glasonoše poručio da je muzički program počeo, da proverite jesu li vam pogašeni mobilni telefoni, da olabavite malko sa tim vašim brbljarijama, da ne mljackate i ne srčete kad je pianissimo? Treba li uz svaki jelovnik da stoji moje zakonopravilo o obespravljenosti gostiju glede muzike? Evo ga: "Gost koji se neprijatno iznenadi kad shvati da restoran ima i živu muziku ne može pod milim bogom ništa da preduzme protiv te činjenice. Može se šapatom i po mogućstvu krišom dogovoriti sa svojim bližnjima da plate ono što su dotad poručili te da diskretno ustanu u svrhu traženja tišeg restorana, odlaska u park, na trim-stazu ili pak kući. Odlazak se ne bi smeo odigrati u prvim uvodnim taktovima, jer su muzičari poznati praznoverci i ispoljavanje nezadovoljstva publike u tako ranom stadijumu večernje šihte pogubno utiče na njihovo samopoštovanje. Odlazak nezadovoljnika mora biti prikriven, i morao bi proteći uz doduše neiskrene, ali primetne naklone muzičarima: ’Ah, toliko nam je žao što ste tek sad počeli, a mi, eto, moramo da pođemo, ustajemo svi jako rano, jedni rade na železnici, drugi u mlekari, treći imaju avion ujutro u pola sedam…’"

Ima norma i za kelnera ili šefa sale (i potonji može biti zamoljen da muzičarima prenese nezakonitu i neuljudnu komandu), evo šta je njegovo pravo, dužnost i čast da kaže: "Dražajži, vazda, vavek i navek u pravu bivajući gosti, neobično žalim i jedva suzdržavam suze što vas muzika dekoncentriše u vašim razgovorima, bilo da su ovi poslovne, ljubavne ili čisto filozofske prirode, ali ne bi bilo učtivo da im prenesem vaše inače krajnje umesne i dobronamerne reči. Verujte da bi i meni bilo lakše da se ne mimoilazim sa njima i da ne slušam njihov vazda isti repertoar, sa istim moram reći kafanskim navikama i klišeima, pa ipak im neću preneti poruku, iako sam tu da vas služim što se kaže i u dobru i u zlu. Napokon, ako vam izađem u susret i ućutkam umetnike, možda će vam smetati kuvarica koja po dužnosti flambira palačinke, isto kao što i muzičari shodno potrebama njihove službe flambiraju nekoje lestvice i harmonije – da kažem dakle i kuvarici da se mane ćorava posla?!"

Pošto sam u duši očitao gromoglasnu bukvicu i gostima (kakie merzavcy!) i konobaru, nastavio sam rastreseno da sviram i pevam, malo tiše i malo gnevnije, posle pauze sudbina nam, gle, šalje nove goste, pre nego što smo i očekivali zovu nas da priđemo njihovom stolu, u prvoj naručenoj pesmi, dok smo skandirali "ta šta vam je, ljudi moji/to je begeš bog bogova", ustanu prethodno pominjani merzavci i zapute se ka nama: prošli bi kroz kvartet da im nisam, osmehnut koliko god su mi moja narav i moe nastroenie dopuštali, pokazao da šank mogu obići i sa druge strane, jer je okrugao. Još neiskrenije nego ja osmehuju se, zahvaljuju za prosvetljenje, tja, prepešačili su luk od možda dve stotine stepeni, a kroz orkestar bi prevalili sto šezdeset. Bili su stranci koji u Americi ne bi tražili da se orkestar suzdrži od od svog posla, ne bi to učinili ni u Grčkoj, ali su o slavenskoj gostoljubivosti izgleda i previše čitali, preučili su, i onda naleteli na desetara JNA koji je jedva dočekao da im komanduje ostav: izađite, ali na onu tamo stranu, kako ne biste smetali ni muz. kapeli ni gostima koji se vesele uz sagu o kontrabasu.

Au, nismo znali da si toliko osvetoljubiv, nagao i okrutan, vele moji, nisam znao ni ja, sad znamo!


&


Uh, zapremiše oklevetani četiri hiljade karaktera, a hteo sam da se obračunam sa mnoštvom nemil. događaja: da li više volite putnika koji petnaest stanica stoji naslonjen na vrata, ili vam je miliji putnik koji obgrli automat za tzv. očitavanje, priljubi se uz njega kao da je došao na rendgen da mu snime pluća, i moraš sa čovekom-mahovinom, kao i sa onim na vratima, kad-tad da stupiš u kontakt, ako ne misliš da te izbubecaju kontrolori koji u poslednje vreme tako harmonično i idilično sarađuju sa kompolicijom, Bog ju blagoslovio.

Imao bih pravnu normu i o samom očitavanju karata, na koje te očitavanje ženski glasak neodustajno podseća: "Putnik koji usled prenatrpanosti vozila GSP ne može lično i nesmetano da se primakne automatu (nego mora da se gura, da se izvinjava levo-desno, da zahvaljuje i da se čupa iz kolopleta i klupka slepljenih putničkih telesa) nije dužan da očita kartu. Shodno tome, kontrolori, ma koliko im to teško palo, ne smeju takvog putnika kazniti ni novčano ni telesno. Haug. Amin. Enter."

Dalje, kako da GSP obešteti putnika koji se načekao? "Putnik koji vozilo jav. saobraćaja čeka duže od 19 minuta nije dužan da vožnju plati, jer je zakonom propisana najniža satnica 450 RSD. Sozercanie: punonadežno čekajući vozilo GSP-a propustio je da zaradi 150 RSD, što nadmašuje cenu pojed. vožnje."

Iz istog broja

Nuspojave

Strategije Mrakodistribucije

Teofil Pančić

TV manijak

Dobra zemlja

Dragan Ilić

Navigator

Klik terorizam

Zoran Stanojević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu