Kolumna

TV manijak

Rimljani i varvari 1

foto: tanjug / dragan kujundžić

Rimljani i varvari

Bajaga je, bez obzira da li je to svesno želeo, bio i ostao glas svih nas koji smo žrtve tih budala što su se busali u grudi junačke

Protekle nedelje se još jednom potvrdila teorija da politika na Balkanu od poštenog čoveka uvek pokušava da napravi budalu. Ni kriv ni dužan, čovek koji na ovim prostorima svira 40 godina, od čega 5 godina sa Ribljom čorbom a 35 godina sa sopstvenim bendom, našao se u žiži javnosti. Logično bi bilo da je regionalna vest činjenica da je Momčilo Bajagić Bajaga sa Instruktorima imao fantastičan koncert u Pulskoj arena pred gotovo 6 hiljada ljudi. To su nastupi koji se pamte u biografiji svakog benda i Bajaga je zaista ubeležio važan koncert, naročito zbog činjenice da ima novi album i da njegovu publiku danas čine tri generacije.

Zaista je tako. Sećam se da sam kao klinac prvi put otišao na koncert Riblje čorbe na turneji "Ko preživi pričaće", promociji albuma "Mrtva priroda". Kidali su uživo – morao sam da priznam – iako sam se ložio na pank muziku, a dodatni ukus subverzije ovom koncertu dale su reakcije SUBNOR-a zbog stiha "Kreteni dižu bune i ginu" u pesmi "Na Zapadu ništa novo". Starci su bili van sebe, u frci jer je u Zagrebu publika zgnječila 14-godišnju devojku na ulazu u Ledenu dvoranu, pa je nastup imao tako duh opasnosti u vazduhu. Kao što rekoh, kidali su uživo, a kasnije, naročito tokom rada na radiju, shvatite da je Bajaga u kategoriji "love all". Tako u formatiranim muzičkim programima zovete pesme tokom kojih po svim istraživanjima niko, ili zanemarljivo malo slušalaca menja stanicu. Posle sam imao čast da upoznam Bajagu lično, bend takođe i stvarno, roditelji su bili u pravu – ko ne voli Bajagu nije normalan! Ne morate imati ni jednu njegovu ploču, ne morate imati čak ni omiljenu pesmu, ali Bajaga je uvek ok. Bira reči, ume da pogodi ljubavnim pesmama, ima i kafanske, napravio je himnu turizma Crne Gore, ima najdublju intonaciju u istoriji domaće rok muzike – kad kaže "VOOZ". Bajaga je ortak.

Zato je zvučalo sumanuto kada se pročula vest da su ga organizatori nekakvog pivskog festivala u Karlovcu odjavili zbog pritužbi branitelja. Istražujući objašnjenja, neko je izmislio da je Bajaga devedesetih na koncertu u Republici Srpskoj Krajini davao nekakve velikosrpske poruke! Kao, Bajaga je rekao da će vojska srpska sve da ih smrska! Niko to nije ni čuo ni video-nebuloza totalna, ali posledica je veoma realna – neće biti Bajage u Karlovcu iako mu je Karlovačko pivo bilo sponzor turneja po Hrvatskoj.

Da stvar bude još luđa, organizatori su baš zasrali kada su pozvali Hladno pivo da zamani Bajagu, ali su ih ovi odjavili. Sada je već moguće da sledeće godine na Bir festu u Beogradu Hladno pivo i Bajaga nastupe zajedno. Normalna reakcija na nenormalnu situaciju. Moram reći da je Bajaga zaista birao reči kada je govorio o događaju, svakom normalnom čoveku ovo bi bilo samo ludilo i smaranje. Ostao čovek gospodin iz Zemuna. Baš kao kada je odsvirao koncert u Splitu, a kvazipatriote mu bacile suzavac.

Plašim se samo da se ludila ove vrste nikada ne dešavaju baš potpuno slučajno. Činjenica je da zvanični odnosi Srbije i Hrvatske odavno nisu bili gori. Na sajtovima u Hrvatskoj počelo je ozbiljno zezanje gde je Momčilo postao gotovo kao Momčilo Đujić, četnik sa decenijskim iskustvom. Među komentarima je moguće pronaći zaista brojne primere da je normalne ljude sramota što takva vrsta klevete može izazvati otkazivanje koncerta čoveka koji se uvek trudio da smiri razbuktale strasti šovinizma.

Ali, nažalost, koncert je otkazan i sada se ne radi o jednom koncertu na turneji ili eskalaciji međunacionalnih tenzija. Nekada je bilo lakše. Bora je napisao dva narodnjaka za omiljenu pevaljku SUBNORA i stvar je bila sređena. Stekao sam utisak da je upravo Bajaga dobio ulogu koju nikada u životu nije želeo. Ključ razumevanja ove logike treba pronaći upravo u pokušajima da se izjednače dva nacionalizma ili šovinizma. Ako su Hrvati imali NDH i ustaše, onda se neprekidno pokušava nametnuti egalitet sa žrtvama u Blajburgu. To je praksa prisutna među šovinistima u Mađarskoj, Poljskoj, Slovačkoj ili Ukrajini. Sada će znak "normalnosti" biti poruka da je muzika stvar ukusa, pa neka sluša šta god ko želi. Ovaj stav sam bukvalno pronašao među komentarima – ko ‘oće neka sluša Bajagu, nemamo ništa protiv, a ko želi nek sluša Marka Perkovića Tompsona. Ispašće da je izbor između Bajage i Tompsona stvar muzičkog ukusa, u koji se ne treba mešati. Nije tako. Tompson je iz mnogo razloga zabranjen u svim zemljama u okruženju, makar bio maskota fudbalske reprezentacije. A Bajaga je, opet, potpuna suprotnost, čovek koji likom i delom upravo promoviše toleranciju i ne vređa ničija domoljubna ili patriotska osećanja. Bajaga je, paradoksalno, postao Draža.

Dolazimo do toga da se ponovo raspoređuje kolektivna krivica na ljude koji je objektivno nemaju. Kada pristajete na ovu vrstu retribucije odgovornosti, vi pravite pakt sa đavolom jer izjednačavate zločince i žrtve. Bajaga je, bez obzira da li je to svesno želeo, bio i ostao glas svih nas koji smo žrtve tih budala što su se busali u grudi junačke.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu