Kolumna

Lisica i ždral

24. 12. 2008. / 19.13

Radosti i muke dugovečnosti

Toga i toga se bogatstvo bez ikakve njegove krivice, zamislite, preko noći sa četrdeset milijardi istopilo na dvadeset osam, ali tako je to tvoje bogatstvo, prijatelju, i raslo a da ti nisi prstom mrdao

Šta sve čovek ne dočeka ako samo poživi dovoljno dugo! Socijalizam je bio sedam godina stariji od mene a trebalo je da nadživi i mene i sve naraštaje koji su tek čekali na red da se rode. Jugoslavija isto. Jugoslavijo, borba te rodila! Jugoslavijo, narod te slavio! Štampan je novac za koji sam mislio da nikad neće izići ni iz mode ni iz opticaja, na štednim knjižicama pisalo je Za ulog jamči država. A za nju ko jamči?! Reosiguranje preko nekog Lojda nije nam padalo na pamet. I sve je to propalo. I socijalizam, i država i socijalizam sa humanim likom, i novac koji je ta država u više navrata štampala i povlačila, i banke kojima mermerni holovi ništa nisu pomogli.

Pa je na vlast došao Slobodan Milošević za koga je glasalo sedamsto miliona Srba i ravnopravnih manjina ali kojima je takođe bilo preko glave da Srbi kao osnivači Jugoslavije a samim tim i Ujedinjenih nacija toliko pate na vlastitoj dedovini, načičkanoj krajputašima i regularnim grobovima učesnika ustanaka, što uspelih što ugašenih u krvi. Da. Partija se takođe doimala kao broj π ili kao 9,81 m/s: živimo u umerenom kontinentalnom pojasu, izlazimo na more, kroz našu žitnicu protiče plovna međunarodna reka Dunav, graničimo se sa sedam zemalja od kojih je jedino Italija malo veća od nas i – imamo Komunističku partiju na čelu sa drugom Titom koji je drugu Staljinu rekao istorijsko ne. Za razliku od klime i Dunava čiji se nastanak gubi u tami vekova, za Partiju se znalo da je delo naših rukovodilaca, osnovana beše prve godine nakon Prvog svetskog rata, menjala je ime KPJ u SKJ, Milošević ju je na naše oči prekrstio u SPS i kao dobar sin jedinac primio se celokupne njene imovine koja beše znatna, premda društvena.

Da! Ceo moj život ne bi bio moguć – šta bi mi vredelo što sam u šestoj godini umakao difteriji! – da nad svim tekovinama i prirodnim bogatstvima nije bdela JNA. Mapa naše domovine, prebogate rudom, vodotocima, visijama, nizijama, kriptodepresijama, ponornicama koje je bilo nemoguće ucrtati u mapu jer su tekle ispod slobodarskog krša, bila je okrenuta zapadu, njezina glava, Istra, gledala je da li nostalgično da li samo predostrožno prema starom kraju, Italiji koja se obrukala kao Hitlerov potrčko, oko granica naše zemlje koje je svak umeo da nacrta bez pregledanja bio je venac opleten od ne zna se koliko karaula, graničari su danonoćno motrili, i da neko ne uđe unoseći subverzivna štiva i kojekakve eksplozive podesne za sabotaže u našim fabrikama, i da neko naš ne ode u inostranstvo bez pasoša, bez novca i bez diplome, u kojem bi se slučaju vani ili odao kriminalu ili bi se morao povezati sa ustaškim i četničkim biserima rasutim po celom svetu.

Vojsci osnovanoj u Rudom na jučerašnji dan isto se nije video kraj: svi ćemo ostariti, početi da poboljevamo, onda će nam nakratko biti bolje, i taman kad bude izgledalo da smo pobedili tu našu bolest, mi ćemo umreti, a ostaće JNA, večito mlada: regruti će vozovima Jugoslovenske železnice odlaziti što dalje od roditeljske kuće, oni iz Štipa u Vipavu, današnju SLO, moj stric Živa Kurjak iz Farkaždina u divni Split, ja zamalo u Knin (ta nakana majora iz zrenjaninskog vojnog odseka preokrenuta je poslednji čas te sam vojni rok služio u Požarevcu: možete li da zamislite vreme kad je Milena Pavlović Barili bila poznatija od Slobodana Miloševića?). Međutim će se i slavna Armija, čija je skraćenica istetovirana na milionima podlaktica, raspasti i štaviše razoriti delove koje je negda čuvala, uključujući naročito rodno mesto Partijino – Vukovar, ali i Sarajevo gde prestolonaslednički par pade od ruke pripadnika Mlade Bosne.

Železnica koja je širokim kolosekom prolazila kroz celu onoliku zemlju takođe se rašila i zarasla u korov, pruge uništiše učesnici građanskog rata (poznatog ponegde i pod nazivom domovinski), stanice su propadale i tamo gde ratnih dejstava nije bilo, eto, videsmo leđa i tebi, čiji je moćni žig JŽ bio na svakoj mesinganoj pepeljari, koja si građena i državnim novcem i radnim akcijama i koja si izgledala sto puta stvarnija nego njive kroz koje su se tvoje šine pružile!

Naši izabranici, narodni poslanici, premijer, ministri, svi su se odjednom ponašali kao da smo imali referendum na koji smo svi izišli i na pitanje "Hoćete li kapitalizam" odgovorili jednoglasno DA! Zbogom besplatno školovanje, zbogom besplatno lečenje, spasavaj se ko može! Ono što se u socijalizmu smatralo nemoralnim i nezakonitim (da je neko nešto privatizovao), preraslo je u uzvišeni obred kojim je činodejstvovala lično država preko svojih najboljih ljudi.

Sad ispada da sam dočekao i krah kapitalizma: toga i toga se bogatstvo bez ikakve njegove krivice preko noći sa četrdeset milijardi istopilo na dvadeset osam, ali tako je to tvoje bogatstvo, prijatelju, i raslo a da ti nisi prstom mrdao: zvali te tvoji brokeri, gazda, kaži dragička, akcije na berzi bakra skočile trideset dva posto, mi smo dobri sedamnaest biliona, super, kupite jedno dva kluba u Premijer ligi, par zapuštenih rudnika u kojima zasad otvorite samo kladionice, e, sad se to razmnožavanje milijardi dalo na zlo, ah, kad bi samo ta eksploatatorska trakalica mogla da propadne a da među prvima ne propadnu radnici! Ali, kako reče Breht: Kad se sruši kuća velikana/izginu mnogi mali ljudi. Oni što s moćnicima ne podeliše sreću, nesreću često s njima dele. Kola, stropoštavajući se, i znojnu stoku povuku u ponor.

Iz istog broja

Navigator

Formular, vaš prijatelj

Zoran Stanojević

Nuspojave

Trideset i prvi

Teofil Pančić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu