Mariniki Tepić, Jeleni Milošević i Danijeli Grujić u štrajku glađu zbog „velike naprednjačke izborne pljačke“ će se priključiti i Janko Veselinović i Željko Veselinović. Stiče se utisak da je demonstranata pred sedištem Republičke izborne komisije u ulici Kralja Milana sve manje, a štrajkača glađu sve više.
Ovaj radikalni čin individualnog protesta u javnom interesu neće impresionirati komšiju sa Andrićevog venca, tačno da se postroje kod spomenika velikom piscu i počnu da padaju jedan za drugim od iscrpljenosti. Predsednik Srbije nije uspeo da iskaže saosećajnost čak ni kada su onolika deca pobijena početkom maja, pa se neće uzrujati ni zbog ovih „plaćenika“ koji, pošto su poraženi do nogu na svim izbornim nivoima, sada nešto izmišljaju i uz pomoć nemačkih špijuna hoće na silu da preuzmu vlast, jer nekima ne odgovara ovakva snažna Srbija koja je onoliko moćna, koliko je moćan on, Vučić Aleksandar.
Znaju to štrajkači glađu. Individualnom žrtvom ovi ljudi ne žele da smekšaju njega, već da pokažu da do te mere veruju u ideju demokratije, da su spremni da na talonu političke borbe ulože i svoje zdravlje. Ideja je, biće, da svojom spremnošću na lišavanje hrane inspirišu druge ljude da se liše makar delića svog vremena i priključe se protestima zbog izborne krađe. Za sada im to baš i ne polazi za rukom.
Dok se ambasador SAD Kristofer Hil „raduje saradnji sa novom vladom“, ovaj štrajk glađu, koji se omsasovljava, za cilj ima i da skrene pažnju u prestonicama Evropske unije i briselskih birokrata na „brutalno gaženje demokratije“ u Srbiji, da ne bi, kao do sada, ostalo na manje ili više oštrim izveštajima o Vučićevoj autokratiji bez ikakvih konkretnih posledica.
Oni koji smtraju da je to zaludan pokušaj, neka zamisle kako to izgleda u Berlinu ili Briselu kada iz Srbije stižu slike ljudi koji štrajkuju glađu zato što državne institicije odbijaju da reaguju na izbornu prevaru. Ne štrajukuje se glađu baš svugde i zbog svega.
Uljuljkana u bahatosti koja zbog nedodirljivosti uprkos svim nepočinstvima biva sve veća, u tome štrajkačima glađu pomaže Ana Brnabić koja je, po nalogu šefa, isprozivala „lažovčine“ koje su u Srbiju izaslale evropske institucije da posmatraju izbore. Niko ne voli da ga se vređa, a ako Berlin retko reaguje na sva prozivanja Nemačke da mešetari i rovari protiv Srbije, to ne znači da se sve to negde ne beleži.
Kao što je u jednom trenutku zapadnoj zajednici bio dosadio Slobodan Milošević jer nije mogao da se zaustavi, pa je prvo stradala Srbija pre nego što je bio spakovan za Hag, pa je Angeli Merkel dosadilo busanje u grudi Borisa Tadića (uz izvinjenje što ga spominjem u ovom društvu, njegova je sasvim druga priča), pa je bio pušten niz vodu, tako će i Aleksandar Vučić u jednom trenutku prekardašiti sa neispunjenim obećanjima ka spolja i gaženjem sloboda ka unutra, jer ni on neće moći da se zaustavi. To mu dođe kao neminovnost.
Veliko je pitanje, međutim, da li je ovo taj trenutak, ali je sigurno da je Vučić maestralan tehnolog vlasti i da je štreberski proučio greške svojih prethodnika. On reaguje samo na pritisak, pod pritiskom pravi greške, pa je pitanje koliki će pritisak osećati, i panično se boji uličnih nemira, pa će ih izbegavati po svaku cenu. Sve već viđeno.
Teško je odoleti, a ne citirati, koliko god već izlizano bilo, da „dođe vreme kada pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati“, te da „nije najveća budala onaj koji ne ume da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina“, što reče Ivo Andrić pred čijim se spomenikom čitava ova drama odvija.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
