Porodična šetnja, to je ono kad porodica izađe u šetnju, dve mame, recimo, koje drže za ruke svoje dve kćeri i neužurbanim korakom prolaze Njegoševom ulicom, ili kad mama i tata i njihov sin i njihova kći, svo četvoro, dakle, tamani sladoled na štapiću dok opušteno stupaju zemunskim kejom, ili, šta-ti-ja-znam, tata i tata se, u nedeljno pre podne, drže za ruke dok promiču Kalemegdanom, a oko nogu im obleće sin koji hoće da jede palačinke s nutelom i mlevenom plazmom.
U međuvremenu su gradom Beogradom, i to posred kolovoza, počeli da šetaju muškarci (uglavnom muškarci) koji svoje šetnje nazivaju porodičnima iako žena i dece jedva da ima. E sad, ili je reč o homoerotskom performansu, ili tu nešto ne valja. Odmah da kažemo: ništa tu ne valja. Čak i ako ostavimo po strani karakterističnu jezičku nemuštost desničara – oni, naime, hoće da kažu (ali ne umeju pošto ne znaju srpski jezik) kako organizuju šetnje za podršku porodici i porodičnim vrednostima (šta god to bilo), dočim je porodična šetnja, kako smo videli, nešto drugo – njihovo zalaganje, njihov protest, njihova ideje (ako nije preterano reći da tu ima ideje) lišeni su bilo kakvog pozitivnog sadržaja ili smislenog zahteva.
Ako ostavimo po strani prenemaganje o nekakvoj brizi za porodicu – jer porodica ni na koji način nije ugrožena – sadržaj njihovog izlaska na ulice iscrpljuje se u zahtevu da oni koji ne misle isto kao šetači za porodicu ne mogu imati ista prava kao i oni jer ne dele njihov pogled na svet. Da pojednostavimo: na delu je nasilje. Na delu je opravdavanje ekstremnog nasilja koje je nekoliko puta već pogodilo one druge šetače, one koji protiv porodice, naravno, nemaju ništa, ali zbog toga vole ljude istog pola.
Dobro, i šta? Pa to, valja ih, kako reče onaj visoki dužnosnik Srpske pravoslavne crkve (sa sve blagoslovom Njegove Svetosti), zatući, a ove su šetnje tu da bi se sodomiti i lezbejke unapred upozorili na to šta će im se dogoditi ako se usude izaći na ulice po kojima, ovde i sad, božjom (a ne đavoljom) voljom gaze branitelji porodice i porodičnih vrednosti (šta god to, rekosmo, u međuvremenu značilo). Ove šetnje, dakle, ne samo da su opravdanje prošlog nasilja (tako im i treba) nego i budućeg nasilja (lepo smo im rekli).
Ako se, dakle, zahtev šetača zabrinutih za porodicu i porodične vrednosti (ali šta su to, sto mu gromova, porodične vrednosti?) svede na suštinu, dakle na zagovaranje nasilja protiv građana koje oni, šetači, smatraju građanima drugog reda zbog toga što vole ljude istog pola, ostaje tugaljiva retorika lišena smisla. Retorika šetača vrti se oko jednog i po motiva: tradicionalna porodica, koja podrazumeva ženu, muškarca i njihovu decu, ugrožena je zahtevom da se ista prava koja imaju članovi takve porodice priznaju i istopolnim partnerima i njihovoj deci. Bog će ga znati kako je tim i takvim zahtevom, ili zakonskim priznanjem istopolne porodice sa svim pravima koja otud prističu, ugrožena tradicionalna porodica.
Šetači za porodicu uporno nas lišavaju odgovora na to, ipak, prosto pitanje. Pa niko ne traži ukidanje tradicionalne porodice, čak ne ni izmene porodičnog prava, koje bi zadirale u sadržinu porodičnih odnosa (iako bi, s obzirom na istoriju porodičnog nasilja, to bilo kudikamo opravdanije od zalaganja za porodicu). Zbog toga je, barem na retoričkoj ravni, čitava ova tradicionalistička priča potpuno besmislena.
Ali, kako smo utvrdili, javna podrška tradicionalnoj porodici ovde i nije suština. Suština je da se ljudima koji ne dele isti pogled na svet uskrate prava koja ih čine jednakim i ravnopravnim građanima. Suština je da se ljudi koji vole ljude istog pola drže na ivici zakona, ili izvan njega, poput kriminalaca lišenih građanskih prava. Na taj način njihov se „greh“ kriminalizuje, a oni čine građanima drugog reda.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
