Kolumna

Lisica i ždral

28. 7. 2005. / 11.53

Podsetnik i antinostalgik

Previše radite i ne stižete da pročitate celo "Vreme"? Nemate novo "Vreme"?! Evo dajdžesta koji garantovano otkloniće svačiju nostalgiju

SEP

Gledam u displej mog novog sata koji pokazuje i mesece. Već septembar. Đaci će u školu. Jedni prvi put u životu. Drugi ponovo u isti razred. A mi?! (D. Ž.)

Oblak nad Banjicom

Milorad Luković, po majci Ulemek, poznat kao Cema ili Šareni, osuđen je na četrdeset godina tamnovanja po svoj prilici u rodnom mestu svoga šefa, komunističkog aparatčika koji obnaša dužnost Prometeja u Hagu. Cemu-Šarenog koji je pod umetničkim pseudonimom Legija objavio antiratni bestseler Gvozdeni rov optužilo je za silesiju prestupa, izvor blizak "Vremenu" ne isključuje ga ni iz slavne diverzantske akcije u kojoj su građevinske mašine malog privrednika Ljubiše Buhe zvanog Čume odletele u srpsko nebo, a javni tužilac koga bi mnogi rado videli kao penzionera tereti ga za seriju mahom uspešno izvedenih atentata. Kojih sve – biće jasno kad bude obelodanjeno zašto se ponad Instituta za bezbednost šestog i sedmog oktobra vio gust dim! Iste večeri (premda su to dve večeri, o tom potom!) Dušan Spasojević Kum i Mile Luković, politički nekorektno poznat kao Šiptar, ultraluksuznim audijem viđenim u mnogim sačekušama odlaze kod autolimara odranije poznatog organima gonjenja: obojica će pod okolnostima koje jedino velečasnom NIN-u nisu jasne stradati u Meljaku (vidi "Vreme" br. 581, 582, 583, 584, 585… – sve do ovog broja). (M. V.)

Apoteoza bašibozuku

Čovek navučen na medijske opijate najniže kakvoće, overdoziran još od onomad ne može a da se ne upita je li krivica za boleštinu zavisnosti u njemu kao takvom ili u nazovistvarnosti koja ga svojom gnjilom odljuđenošću, svojim senkrupovskobabaserinskim mainstreamom primorava, priterava da vozi bankinom dok njegovi unutrašnji i spoljni dušmani – neprincipijelno uortačeni u ćiftinsku malograđanštinu ove nekoć napredne palanke – seire do mile volje?! Šalu na stranu, budiboksnama bašiboz(l)uk razbokorio se pa ja mislim kao nikad dosad, neka mi cenjeni prenumeranti oproste ako se varam, što mi, je li, ne bi bilo prvi put, elem, šta je pisac hteo da kaže, i kakve to pobogu ima veze sa sveprekriljujućom, uvredljivo aljkavo mimikrisanom gebelsovštinom čije natruhe kojima je bajdvej davno prošao rok upotrebe (ili pak nije?!!! prim. T.P.) dodatno kontaminiraju ionako zatrovani gintergrasovskogombrovičevski dislocirani mizanscen? No, nije u tome stvar, ova notorna istina samo je uboga prolegomena za radikalno izokrenut diskurs čija optika (p)ostaje nedokučiva i nedohvatna kako eliti, hmmmm, serbskoj oličenoj najvećma u SANU, tako i u poslednjem putniku poslednjeg autobusa za Zemun Polje. (T. P)

Moj život!!!

Shodno potrebama službe obreo sam se u avionu za Toronto, umoran od svirke Mirku Marjanoviću vezujem pojas i padam u okrepljujuć san (drug Tito bi odspavao deset ili dvanaest minuta nakon čega bi bio sposoban da primi kojeg hoćete državnika i da još iskamči kredit neophodan da samoupravljanje već jedared uhvati korena), budi me jedna jako lepa devojka, u kosi boje slame tek ispale iz kombajna na PKB-ovom oglednom dobru stoji popreko crna šnala, neću ni kafu ni čaj, hoću sa tobom u taj tvoj Amsterdam čim ti se završi ova dosadna šihta… Uzmi kafu, dobri čoveče, u avionu treba da napišeš "Cvrčka i mrava", "Auspuh", tekst za Yellow Cab! A ništa nisi pratio, imaš te svoje vazda iste reči, bogatune, našijence, ali ne znaš šta njima da natruniš, hoćeš hiljaditi put da upotrebiš Ćosićevu jamu sa negašenim krečom i ono što je Koštunica rekao o nama i Romima, da imamo dert, sevdah, karasevdah, izvini, šta tome fali, dvosmerni karasevdah biće odlična metafora saradnje sa Hagom, i nije baš da ništa novo nisam čuo, evo, Tadić je ubeđivao Stojakovića da igra za plavu četu: "Šta ti je važnije, što je Obradović selektor ili što sam Ja Predsednik?!" To ću malko razigrati, ubaciti štagod o Miri Marković, po potrebi dodati sto grama iz opusa K. Čavoškog, doktora Smilje Avramova, čoveče, već pet hiljada i dvesta karaktera! Zašto me svaki put uhvati zort da se čudo neće ponoviti i da neću imati tekst, kad evo ga, stvorio se sam od sebe, i gle, dobar ispade veoma! (Lj. Ž.)

Saćurica i šubara

Velikogospojinski sabor u Guči ove godine pade na Vidovdan, te se tu sakupi i mlado i staro, jedni da proslave Dražin rođendan, drugi dvestotu godišnjicu ustanka, ispred crkvene porte devojčurak u nošnji lokalnog KUD-a sa cveće u kosu drži tacnu, tu pogača, tu so, Koštunica i njegovi osoliše se i kretoše prvi ka obnovljenoj crkvi, predsednik već gologlav, akademik na stepenicama šerlokholmsovsku kapu predade crkvenjaku koji je celiva i odnese pod ustanički hrast gde je glumačka družina imala generalnu probu Vitezovićevog "Događanja naroda", autor se reče sa predsednikom i akademikom koje zna od ranije, bi i predsednik opštine u lila odelu koje mu je otešnjalo usled predsedničkih obaveza, vladika blagoslovi goste iz Beograda, lovce iz Kuršumlije, grada pobratima i Guče i Takova, trubači grunuše, višnjevi top opali, cev mu se raspade, ali to bi znak da vola skinu sa ražnja, umetnici udariše Đurđevdan pa kolo, tu se đipa, znoji, kolovođa baca šajkaču uvis, primaš podmeće trubu, kolovođa za otkup šajkače vadi hiljadarku sa slikom Đorđeta Vajferta i potpisom Dinkić Mlađana, zovu predsednika u kolo, bi rado ali ga kurje oko ubi, lična sekretarica predsednika opštine, u bledo ofarbana, poručuje Hankinu pesmu Crne kose, raspletene bujne, bi tako do večeri, gosti iz Beograda počeše da se meškolje, sutra se radi, sutra je nedelja, kaže predsednik opštine koji se tek malo oraspoložio i oznojio, niko ga ne čuje od trubača – na planiniiiiiii, na Jeliciciiii…..(D. T.)

Iz istog broja

Nuspojave

Crepanje mozga

Teofil Pančić

Navigator

Internet Kofi

Zoran Stanojević, BBC

Zet

D. Ž

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu