Kolumna

TV manijak

Podeljeni ekran 2

foto: ap photo

Podeljeni ekran

Svoj antifašizam smo pogubili, ruski je korišćen da se prikaže politika sedenja na više stolica, a Dan Evrope obeležavamo kao zemlja kandidat, kao tuđu slavu

Spisku srpskih podela od ove godine sigurno treba dodati i obeležavanje 9. maja. Do ove godine, dva jubileja su koegzistirala u javnom i medijskom prostoru, jer su u svojoj suštini povezana. Međutim, geopolitičke promene su danas gotovo nepomirljivo podelile Dan pobede i Dan Evrope. Istorijski gledano, Dan pobede je stariji pet godina i obeležava se kao jubilej trijumfa nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Dan Evrope je sećanje na Šumanovu deklaraciju koja je 1950. nagovestila mogućnost stvaranja kontinentalnog političkog okupljanja kojim bi se sprečili ratovi i stvorila zajednica zemalja i naroda Evrope. Danas je to Evropska unija, koja je uprkos svojim nedostacima, vizonarski projekat kojem formalno teži i Srbija.

Međutim, tokom prethodnih godina, a verovatno i decenija, pobeda u Otadžbinskom ratu postala je važna za SSSR, kasnije Rusku Federaciju, a Evropa je tog datuma počela da slavi svoj rođendan. Pobeda nad fašizmom dobila je još jedan praznik, Dan D, koji Saveznici iz Drugog svetskog rata češće i radije slave jer obeležava buduću pobedu na Zapadnom frontu. U ovoj operaciji se verovatno dobro vide koreni takođe budućeg Severnoatlantskog pakta, odnosno NATO.

Zapadni autori na svoj način žele da opišu ulogu Rusije u pobedi, Rusi tu, često s pravom vide reviziju istorijskih fakata, ali je takođe nepobitna činjenica da je kraj Drugog svetskog rata ujedno bio početak nove podele sveta, koja se u znatnoj meri vidi i danas.

Devetog maja smo na našim televizijama, prvenstveno na RTS, obično imali prenos vojne parade u Moskvi, koji je ove godine izostao. Ova naizgled mala promena programske šeme odlično pokazuje da se zvanična politika Srbije okrenula od Putina ka Evropskoj uniji. Rat u Ukrajini je tako doveo do različitih tumačenja značaja ovog jubileja. Evropska unija je posle ratova devedesetih godina, na prostorima bivše Jugoslavije, dobila novi, ogroman sukob u Ukrajini, koji je mobilizovao članice EU u zajedničkoj osudi ruske agresije. Deveti maj je takođe bio najavljeni datum do kojeg je, navodno, Putin planirao da ostvari pobedu u onome što se u Rusiji eufemistički naziva “specijalna vojna operacija”. Prenosa sa Crvenog trga ove godine nije bilo jer bi se tako simbolično dala podrška Putinu. On je, kao što se očekivalo, rat u Ukrajini pokušao da poveže sa borbom protiv fašizma, protiv genocida nad Rusima i za ostvarenje prava naroda Luganska i Donjecka na samoopredeljenje. Sve ove argumente slušali smo tokom ratova 90-ih na Balkanu, ali i od mnogih u Evropskoj uniji, koji su priznali otcepljenje Kosova i samoproklamovanu nezavisnost.

Deveti maj je prethodnih godina u javnom prostoru obeležio i preuzeti običaj formiranja “besmrtnog puka”, u kojem se naslednici i preživeli sećaju svojih bližnjih koji su stradali u borbi protiv fašizma. Taj defile je promovisala aktuelna vlast kopirajući format u želji da pokaže bliskost sa ruskim narodom i Putinom.

Danas je to nezgodan običaj od kojeg se Vlast nije distancirala javno, ali je on u medijima pod Vučićevom kontrolom dobio neuporedivo manji publicitet. U Beogradu i Novom Sadu održana je šetnja “besmrtnog puka”, ali je broj učesnika bio mnogo manji. Pokazalo se da smo u Srbiji tokom proteklih decenija gotovo izgubili autentične oblike sećanja na antifašističku tradiciju koje pamtimo iz doba SFRJ.

Prestali smo da obeležavano jubileje ustanaka naroda i narodnosti po republikama, zasedanja AVNOJ-a, spomenici i spomen obeležja su zapušteni, a revizija činjenica je počela relativizacijom zločina četnika, preko pokušaja da se rehabilituju Nedić ili čak Ljotić, osvedočeni saradnici okupatora.

Svoj antifašizam smo pogubili, ruski je korišćen da se prikaže politika sedenja na više stolica, a Dan Evrope obeležavamo kao zemlja kandidat, kao tuđu slavu. Danas to više nije moguće. “Besmrtni puk” u Srbiji znači opredeljivanje za Putina, a Dan Evrope iznenada dobija na značaju. Rusku političku propagandu danas možete videti u veoma primitivnom obliku na televiziji Hepi, u emisijama gde vam namere Rusije tumače penzionisani oficiri i bezbednjaci, beli mag Lav Geršman, neka gospođa sa rusko-bugarskim akcentom i botoksiranim licem, geostratezi-amateri i čitav skup putinofila srpskog porekla. Za objektivnu sliku aktuelne situacije zaista bismo morali da čujemo relevantnija mišljenja.

Srbija i Beograd nikada ne smeju da zaborave vojnike Crvene armije koji su ginuli u borbi za oslobođenje, ali je ista ta Jugoslavija uspela da se istrgne iz zagrljaja Kominterne 1948. Ni tada nismo zaboravili zajedničku borbu, ali su se putevi u političkom smislu razdvojili. Predsednik Vučić upadljivo predsednika Rusije u govorima naziva Vladimir Vladimirovič. Na Vučićevu inicijativu, gorivo je volšebno pojeftinilo. Opet igrom slučaja, na RTS se emituje odlična TV serija Vreme zla po delu Dobrice Ćosića, koju su gledaoci SBB mreže već videli.

Tu je fantastično prikazan odnos svetskih političkih događaja i individualnih sudbina, ali i dva velika totalitarizma dvadesetog veka staljinizam i fašizam.

Na RTS-u je u toku odbrojavanje do Evrosonga u Torinu, od kojeg se takođe mnogo očekuje, kad već put ka članstvu u EU predugo traje i podrška među građanima opada. Pesma nas je održala, al’ na latinskom i srpskom.

Ne moramo ponovo da izmišljamo ono što smo već imali, a to su antifašizam i nezavisnost. Paradoksalno, ovde se nezavisnost medijski predstavljala samo kao otpor NATO-u i jedinstvenoj politici EU, ali je nezavisnost od ruske politike retko proklamovana. Sudeći po TV programu, izgleda da smo ipak prošaputali “njet” ovog puta ne drugu Staljinu, nego bratu Putinu.

Iz istog broja

Navigator

NFT – ko razume, platiće

Zoran Stanojević

Nuspojave

Majske lamentacije

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu