Kolumna

Moj muški život

Plavuše

Ženske na svet dolaze sa raznim bojama kose

Taman sam smislio šta o plavušama da napišem, kad mi je uleteo onaj veselnik Siniša Kovačević, narodni poslanik DSS-a (tamo mu je i mesto) sa svojom nesuvislom pričom o plavušama u Skupštini: umesto da stavlja primedbe Saši Tijaniću, on se okomio na plavuše sa RTS-a, koje da mu idu na živce. Plavuše su se naljutile i žestoko uzvratile g. Kovačeviću. On je posle slutio da im je to pismo pisao Saša Tijanić, podrazumevajući da one – kao plavuše – to ne bi umele da sastave same; umeju one, g. Kovačeviću, umeju. Moja koleginica Olja Kovačević onda je izvela efektnu performansu: pojavila se sa crnom perikom i tako se usput (nadam se nehotice) izložila primedbi iz jednog od tih nebrojenih viceva o plavušama: šta se dobije kad se plavuša ofarba u crno? Veštačka inteligencija.

Plavuše 1

Nego, uozbiljimo se. Ako me upitate da opišem neku od prirodnih plavuša koje znam, boja kose mi je poslednja na nekoj pretpostavljenoj listi osobina. Kažite mi da opišem Đ. ili Z. ili G. ili M. Kazaću vam da je Đ. čupava, visoka, dugonoga, vitka, lepa, draga i pametna cura; ah, da i plavuša je. Z. je jednostavno smireno lepa, pametna i sjajan novinski pisac; i plavuša je. G. je brza, britka, duhovita, lepa, sjajan kafanski drugar i uopšte lafica; jeste, plavuša je takođe. M. je takođe pametna, ima divno lice i oči sijamske mačke, veličanstvene guzove i plavuša je, osim toga svega. I šta sad tu?

Ženske na svet dolaze sa raznim bojama kose i od toga se iz nekog razloga pravi pitanje među muškima. Ajde i to da vidimo. Žene se u tom smislu dele na: crnke, brinete (smeđe), riđokose i plavuše. Sve to pre farbanja kose, to jest. Tu sad imamo raznih tumačenja. Počnimo od Milana Kundere (Oproštajni valcer iz 1968), koji kroz usta svog junaka, doktora Škrete (istaknutog borca za natalitet u ČSSR, koji drži ginekološku kliniku i svojom sopstvenom moćnom spermom oplođava nerotkinje, pa posle sva deca liče na njega) objašnjava sledeće: "Svetla kosa i tamna kosa, to su dva pola ljudskog karaktera. Tamna kosa znači muževnost, odvažnost, otvorenost i poduzetnost, dok je svetla kosa simbol ženstvenosti, nežnosti, bespomoćnosti i pasivnosti… Plavuša, posebno ona veštačka, nastoji da se svim silama prilagodi svojoj kosi… pretvara se u krhko biće… traži nežnost i uslužnost, zahteva galantno ophođenje i alimentacije, spolja je utelotvorenje finoće, a iznutra prostakuša". Milan Kundera da je moralno sumnjiv pisac, to znamo oduvek; ta je sjajna knjiga, uostalom, pisana pre političke korektnosti, dok se još smelo o svemu govoriti otvoreno.

Tu nečega ipak kanda ima. Kundera se tada, 1968. mutatis mutandis s pravom oslonio na stereotipe klasičnog vesterna, posebno posle uvođenja tehnikolora: plavuša je nevina heroina, uzor vrline i konačni plen glavnog junaka u belom šeširu (crni šešir je za negativca koji će popiti metak kalibra .45 među oči); crnka je negativka, zmijurina i opajdara; riđokosa je u najboljem slučaju kuplermajstorka koja drži saloon ili je dobrodušna kurva sa neuspešnom ambicijom da mazne glavnog junaka; smeđa (brineta) je sporedna epizodna uloga (sestra ili svastika). Stereotip se manje-više održavao u kinematografiji decenijama, posebno meksikanskoj, gde se znao red.

Endemski gledano, plavuše nisu baš najravnopravnije raspoređene. Nekako ih više ima na severu i među slovenskim narodima, ali i na neočekivanim mestima: među Turcima, na primer, i među Grcima; iznenađujuće mnogo Berbera (Kabila), originalnih domorodaca sa planina Atlasa (južno Sredozemlje, Alžir i okolne zemlje) ima plavu kosu i plave ili zelene oči. Plavuša u Engleskoj ili Škotskoj nije nikakvo čudo; pogotovo nije u Skandinaviji ili Rusiji. U SAD su endemska vrsta, što svakako ima veze sa mešanjem svih mogućih doseljenika, ali ih je – kažu – sve manje, jer genetika zbog nečega podstiče tamnokosa ljudska bića. Tek su riđokose tu ugrožene, a ionako su retka vrsta.

Bogu hvala, kozmetička je industrija izmislila farbe za kosu i od njih zarađuje nebeske profite. Hoćete "75% veći volumen?" – može; hoćete li "sjajnu i valovitu kosu u boji koju zaželite?" – može; itd. Eto kosmatih ovaca za šišanje.

Lično smatram – bez uvrede, izvinite ako je nešto bilo! – da žena treba da ima kosu one boje koju joj je dobri Bog u svojoj mudrosti dodelio. Nije to bilo bez neke. Lako je tebi, kazaće neko, kad si oženjen prelepom prirodnom gavran-crnkom sa čeličnim odsjajem (i zelenim očima; i dugačkim najlepšim nogama! pojedite se!). Šta fali lepoj brineti, pitam ja s razlogom. Znam ih onoliko, ne zna se koja je lepša. Ima ko voli plavuše, šta ja marim, ovo je slobodna zemlja. Znam onoliko lepih plavuša, uostalom, kao što je gore rečeno. Ali i dalje mislim da žene treba da se drže svoje Bogom dane boje kose, pa makar bila i plava.

Iz istog broja

Nuspojave

Kako sam presstao da brinem

Teofil Pančić

Zoom

Suđenje Haškom sudu

Dragoljub Žarković

Lisica i ždral

Persona non grata

Ljubomir Živkov

Navigator

Sred modema, bajoneta

Zoran Stanojević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu