Kolumna

Nuspojave

Ovo je pošta

Kako je pitanje golotinje, stvarne ili virtuelne, postalo vrsta brzinskog testa iz patriotizma

Ima onaj tako tužni, a tako briljantni bosanski fazon iz (pred)ratnih dana, znate ono kad neko na zgradi pošte napiše grafit "Ovo je Srbija", onda dođe drugi pa to precrta i napiše "Ovo je Hrvatska", a na to dođe treći i napiše "Budale, ovo je pošta". Naravno da je taj treći "u pravu", da je on onaj poslovični glas razuma, ali baš takav je idealan da nagraiše.

Ovog već prastarog fazona setio sam se ovih dana, prateći nadrealno-burleskne zaplete oko sukoba pravoslavnih zilota iz manastira Novi Stjenik kod sela Zlot (okolina Bora) i internacionalnog neohipi kampa "Dece duge", a kojeg su pune novine ovih dana. O čemu se radi? Tamo su se, na nekoj poljani, ulogorili "hipici", njih nekoliko stotina s koca & konopca, sablažnjujući lokalno stanovništvo – a naročito smerne, Avganistankama iz perioda talibanske vladavine slične monahinje narečenog manastira – raznim svojim nastranostima, a naročito time što ih se dalo videti kako hodaju goli naokolo. Iju! Naravno, u manastir su ipak zalazili "pristojno" odeveni, ali bivalo je, eto, i da se neki neodgovorni pojedinac zanese, "otkači" i izazove sablazan… Jednog je takvog pojurio jeromonah Akakije (jok Akakijevič; običan, ovdašnji), duhovnik dotičnog (ženskog) manastira, pa je i to diglo nešto prašine. Da, ko su ziloti? Radi se o samozvanim "revniteljima vere", rigidnim pravoslavnim ultrašima koji su u doktrinarnom sukobu s oficijelnom hijerarhijom Srpske pravoslavne crkve, koja ih tretira kao neku vrstu "unutrašnjih otpadnika", ako se tako može reći. Ko je pak na "drugoj strani"? Tjah, neka možda nekome ekscentrična, no po okolinu sasvim bezopasna fosilna okamina odavno preminule hipi-kontrakulture, veselo bratstvo i sestrinstvo koje dirljivo veruje u "povratak prirodi", golotinju, slobodnu ljubav, jedenje korenja umesto mesa i tako to, znate već taj repertoar. Sve u svemu, čudna mi čuda. Ima tu, međutim, nešto drugo što je interesantno.

Našavši se suočeni s neočekivanom pošasti, Akakije i zilotsko sestrinstvo postavili su kod ulaza u manastir upozorenje na srpskom i engleskom jeziku: "Ovo je Srbija! Na ovim područjima zabranjeno je biti go ili u donjem vešu! Nudizam je strogo zabranjen!". E, tu iz pamćenja izranja ona pošta iz vica. Da su napisali "ovo je manastir", stvar bi bila potpuno jasna, i legitimna. Umesto toga, upozorenje glasi "ovo je Srbija", mada je u pitanju samo pošta, pardon, manastir. Zašto? Sami će to najbolje objasniti u saopštenju za javnost: "Kada su ga sustigli (golog hipika, op. T. P.), monasi su mu objasnili da je ovo Srbija, tradicionalna, pravoslavna, hrišćanska i časna zemlja, koja takve i slične devijacije sa Zapada neće prihvatiti."

Najpre, "goli hipik" je sigurno već znao da je "ovo Srbija", jer mu (ako je uistinu stranac) njen pečat stoji u pasošu. Drugo, kakve veze s bilo čime ima to što je "ovo Srbija", a ne Bugarska, Norveška, Jermenija ili Lesoto?! Pa ima, ima… to znači da ovo nije tamo neka obezbožena zemlja trulog i dekadentnog Zapada (e, da ovo čuje drug Tito, raznežio bi se…), u kojoj ljudi… šta, zapravo?! Hodaju goli po ulicama? Pa, nešto baš nisam primetio. Uostalom, kad si go, onda nemaš gde da zatakneš kreditnu karticu, osim… A tamo nije zgodno, iz više razloga. Naprotiv, ljudi po metropolama Trulog Zapada mahom su zakopčaniji od "nas"; šta ćeš, tak’a klima… Međutim, manastiru, eto, nije dovoljno da bude manastir, nego on postaje ništa manje nego "Srbija", a svi mi, bez da nas je iko išta pitao, postajemo duhovno vlasništvo šačice nadobudnih offpatrijaršijskih crnorizaca. U skladu s tim groteskno pretencioznim shvatanjem sveta, ni tih par stotina golišavih frikova sa raznih strana više nisu skupina pomalo otkačenih pojedinaca i pojedinki, nego su reprezentativni babaroga-predstavnici cele jedne civilizacije, fatalno ogrezle u greh i porok… Svako tu, dakle, sanja neki svoj san, svako iživljava svoje fantazme, i sve to ne bi bilo ništa strašno kad se u svemu tome ne bi zaboravilo – kao onomad u Bosni – od čega je sve krenulo: ljudi, ono nije bila ni Srbija ni Hrvatska, ono je bila pošta! Sada više nije, pošto ništa od nje nije ostalo.

Druga prošlonedeljna bizarna priča prilazi problemu problematične Drugosti s druge strane. Dočekali smo, evo, da čak i proradikalska Pravda i slične štampane stvari, pišu o homoseksualcima, i to ovdašnjim, bez salve uobičajenih proklinjanja. Kako je to moguće? Pa, lepo: ako, b’ate, dokažeš da si više Srbin nego peder, možda ti i oprostimo što smo te tukli… Elem, ima neki sajt gayromeo, koji uglavnom služi za, hm, "kontakte". Sajt je u internacionalnoj upotrebi, ali je baziran u Holandiji. Svaka zemlja tu ima svoj "folder", pa tako i Srbija. No, pošto je holandska vlada priznala nezavisnost Kosova, korisnici sa Kosova sada su izdvojeni, što je navodno izazvalo lavinu nezadovoljstva srpskih sajber-gej posetilaca, pa su ovi onda zasuli administratore protestnim porukama "Kosovo je Srbija", navodno i "oborivši" sajt na nekoliko sati… Onda su Holandezi hteli da im se izvine i ponude besplatan pristup svim segmentima sajta kao "odštetu", ali su gej-Srbende to s gnušanjem odbile (naslov u Pravdi: "Ne damo Kosmet za golotinju!") jer ne prodaju veru za večeru… Ili šta se već prodaje u tim prilikama.

Na prvi pogled, cela stvar deluje autentično blesavo. Na drugi, ima u tome i nečega dobrog: istinska emancipacija bilo koje deprivilegovane grupe nastupa tek onda kada se prihvati da su oni ljudi kao i svi drugi, ni bolji ni gori, i da su međusobno različiti kao i svi drugi. To što je neko gej (dakle, pripadnik "seksualne manjine") ne diskvalifikuje ga kao potencijalnog rodoljuba, konzervativca, vernika, desničara… šta god. Sve je to u principu OK, pa opet, možete li da zamislite kako na nekom sledećem uličnom okupljanju zajedno marširaju Delije, Obrazovci, skinsi i napirlitani gej-aktivisti, sve boreći se za povratak Kosova majčici Srbiji i, uzgred, za suzbijanje homofobije? How Yes No. Pre će Akakije i njegove sestre u Hristu zaigrati pipirevku sa "golim hipicima" nego što će to da se dogodi… Tako da se na kraju vraćamo na početak: Kosovo možda jeste ili nije Srbija, ali nema nama zelene grane dok ne shvatimo da je pošta samo pošta!

Komentari:

Srđan Đurđević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu