Kolumna

Nuspojave

Otrovna zdravica

Posle svog baršunastog eko-terorističkog performansa, novinari "Pančevca" zaslužuju barem titulu šampiona meseca u uljuđivanju ove zemlje

To mogu samo "pančevci" (ne, ne mislim na građane Pančeva, nego na novinare "Pančevca"; a ovi su ujedno, jakako, i građani Pančeva): dojadilo ljudima da ih truju svi i svačim i još da ih tim povodom kolateralno prave blesavim, pa poneli stanovite količine toga čime ih truju i poturili ih pravo pod noseve lokalnih odbornika u sali Skupštine opštine, i to u prisustvu generalnog direktora NIS-a i sličnih glavešina (pa se ovi načisto podaviše i munjovozno pobegoše; eno još provetravaju Opštinu). Što će reći da su novinari em uglednog em tiražnog gradskog lista – prodaju petnaest i kusur hiljada u gradu gde đuture nema ni sto hiljada duša, ej! A imaju i konkurenciju, nije da nemaju! – gerilski upali na sednicu i demonstrirali na delu jedno novo, pomalo radikalno-očajničko shvatanje građanske, u ovom slučaju ekološke svesti. I to sve "nazdravljajući" prisutnima čašama s merkaptanom u ruci. S čime?! S merkaptanom. Zvuči kao neka nova tableta protiv magarećeg kašlja, ali nije. Naprotiv…

Ako do sada niste znali šta je merkaptan, to kanda znači da ne živite u Pančevu (naftaši i zaluđenici za hemiju se ovde ne broje), Ako vam je slabo ili nikako poznato šta je to benzen, to opet verovatno znači da ne živite u Pančevu. Za razliku od vas ili mene, manje-više svi Pančevci su, od muke i nevolje, postali priručni stručnjaci za ove i slične smrdljivo-otrovne tvari, pošto ih iste ubijaju već decenijama, šireći se iz Rafinerije, Azotare i Petrohemije (valjda nisam nešto propustio?) i prekrivajući Grad, obavijajući ga svako malo u magloliki, slabo prozirni bazdeći oblak. Ljudi se teturaju ulicama ufačlovani u krpe i maske, čkiljavo nazirući jedni druge kroz Kovitlajuću Otrovnu Tvar. Karikiran prizor? Tjah, ne mnogo; ponekad uopšte ne.

Ako apstrahuješ ovo, avaj, neapstrahljivo zagađenje, Pančevo je i dalje osvežavajuće lepa i decentna banatska varoš, jedna od pet-šest najkaćipernijih princeza Vojvodine stare, da čovek ne poveruje da je takvom opstala u neposrednoj blizini Beograda, bomba(j)stičnog trećesvetskog velegrada/lelegrada koji je inače svu svoju gravitirajuću okolinu pretvorio u nepreglednu gomilu sivih i blatnjavih favela, kosmičkih sabirališta vaskolike Ružnoće i musavog beznađa loše sakrivenog iza neokrečenih fasada. Evo, pogledajte čak i nekada gordi i gizdavi Zemun: to više nije grad, a sam Bog zna šta jeste, ako je išta. Enivej, hoću da kažem: Pančevo je, za hedoniste i estete, načelno veoma herzlich i udobno za život – pod uslovom da ga preživite. Mi koji nismo toliko hrabri u Pančevo svraćamo samo o ponekom vikendu, kao platonski simpatizeri. Odvažni ili naprosto očajni ljudi, međutim, ostaju u njemu, šmekerski izvlačeći lozove na jednoj metafizičkoj lutriji

Nisam nikakav ekološki aktivista (pre sam čak nekritički apologet svake Modernosti, pa tako i one industrijske), niti sam nameran da ovde držim predavanje o otrovima. Bilo je, međutim, neophodno locirati ovu priču "u kontekst"; ako smo to učinili, možemo dalje. Elem, šta su to novinari Pančevca učinili pre neki dan, to jest, kako se to zove i šta to znači? Je li to baršunasti ekoterorizam? Ili lucidni medijski performans? Egzibicionizam & samoreklamerstvo? Možda (ne)suvisla i (ne)odmerena demonstracija nesumnjivo razložnog građanskog neposluha pred onima koji bi mogli – ili ne bi mogli ali bi morali! – nešto da promene, a koji mirno dopuštaju tihi i trajni eko-genocid nad Pančevcima? Nalazim da je samo onaj pohvalniji deo ovakvih i sličnih mogućih kvalifikativa elementarno korektan: sve drugo tek je dociranje ispod vešala (pri čemu, jašta, ne vešaju docirajućeg, nego "dociranog").

Da li je posao novinara da vijaju političke moćnike (bilo kog nivoa) mećući im koktel otrova pod nos? Naravno da nije: njihov je posao da pišu o onome što je od javnog interesa, u ovom slučaju o jednoj permanentnoj eko-tragediji. Pančevac to godinama i čini, uporno i detaljno. Rezultat: nula, ili nešto blisko tome. Svi sve znaju, niko ništa ne preduzima, svi se prave blesavi. Otuda je ovu direktnu novinarsku intervenciju u stvarnost moguće čitati i kao posledicu jedne akumulirane frustracije. A da li je to "profesionalno"? Pih, to je tipično demagoško trik-pitanje: nije bilo "profesionalno", po izvesnoj školi pseudostandarda, ni tabanati tri meseca na zimskim demonstracijama 1996-1997, nego bi "profesionalno" bilo suvonjavo izveštavati o tome, "ne stavljajući se ni na jednu stranu". E, šipak! Pardon: rotkve strugane! Oh, ali i novinari su u čuvene Šetnje išli "kao građani", a izveštavanje je ipak nešto drugo? Okej, neka vam bude: i novinari Pančevca su uradili ovo što su uradili "kao građani": ta, već smo se složili da im to inače nije u Opisu Radnog Mesta. Samo što su oni svesni i toga da nisu tek-makar-kakvi-građani: oni imaju, ako ništa drugo, privilegovaniji pristup javnosti, kao i neoficijelni, ali moralno obavezujući status zaštitnika javnog interesa; u kriznim situacijama to se može, pa u izvesnom smislu i mora "zloupotrebiti" na korist Zajednice. Time se ne "izdaje profesija" – nju je, naprotiv, moguće izdati samo svesnim laganjem, kao i huškanjem na Zlo – nego se samo potvrđuje takoreći trivijalna istina da "profesija" ne može biti izgovor za ravnodušnost i neodgovornost. Utoliko su novinari Pančevca, ako mene pitate, u najmanju ruku šampioni ovog meseca kada je u pitanju uljuđivanje, opismenjavanje i emancipovanje ove nesrećne zemlje i njenih dezorijentisanih ljudi: "pančevci" su poneli svoju čašu žuči, i nasuli je do vrha onima kojima i treba. Dosta su se ovi samo medom sladili!

Iz istog broja

Lisica i ždral

Bespl. kat. (II)

Ljubomir Živkov

Navigator

Tvrdo i brzo

Zoran Stanojević, BBC

Dva

D. Ž

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu