Kolumna

Zoom

Opet smo poljubili evropska vrata – Predsednik Srbije sasvim predsednički tvrdi da nećemo skrenuti s puta. Znaju li ovi na vlasti koji je to put?

Vlada Borisa Tadića, sva šarena, kao devojačka vežba u skrajanju i šivenju pačvorka, potpisala je, u stvari, ugovor s građanima Srbije, ugovor o stabilizaciji i pridruživanju normalnom životu. U tome bi trebalo da počiva njena snaga i argumentacija i važnije je da završe obilaznicu oko Beograda nego da se dopadnemo Holanđanima

Razlaz: Srbija u predsoblju, Bulatović u Damasku

Vest dana nije stigla iz Brisela. Opet smo poljubili vrata. Između rostbifa i deserta, na radnom ručku ministara spoljnih poslova Evropske unije, pokazalo se da Holanđani i Belgijanci ne dele entuzijazam preostalih 25 ministara oko potvrđivanja, odnosno odmrzavanja sporazuma Srbije s Unijom.

Opet smo poljubili evropska vrata – Predsednik Srbije sasvim predsednički tvrdi da nećemo skrenuti s puta. Znaju li ovi na vlasti koji je to put? 1

Ruku na srce, to je bilo jasno još i znatno pre nego što je servirana supa i tu se malo šta ima reći: nema razloga za ljutnju ako gubite u utakmici, makar ona bila i politička, a da su vam pravila igre bila poznata unapred. A pravilo glasi da nema sporazuma dok se Ratko Mladić i Goran Hadžić ne nađu pred licem haške pravde. Okolnost da se tamo našao Radovan Karadžić izgleda da nikog nije impresionirala. Njega, uostalom, nisu ni tražili, a nekima je možda i neprijatno što se tamo našao.

Pretpostavljam da je Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala, imao i poneku lepu reč o nama, ali mogao je da svedoči tek o tome da su se promenile one famozne društvene okolnosti koje su određivale obim i entuzijazam u saradnji s međunarodnom pravdom, kako je prethodnu politiku opisivao prethodni šef BIA Rade Bulatović, koji će, uzgred rečeno, verovatno biti imenovan za ambasadora u Siriji, što samo potvrđuje čaršijske spekulacije da je trampio Radovana Karadžića za boravak u Damasku i to odmah nakon promene društvenih okolnosti, odnosno jedne vlade drugom vladom.

Bernar Kušner, zbog ovakvog ishoda, žali, Oli Ren hrabri, naši se ljute i pominju nepravdu (Božidar Đelić), predsednik Boris Tadić, kako i dolikuje predsedniku, tvrdi da nećemo skrenuti s puta, prisustvujemo ritualu kada se pregrejani optimizam iskazuje kao nemoćna ljutnja i depresija, a opozicija gotovo kao da se raduje ovakvom ishodu. U stilu "lepo smo vam govorili" gotovo unisono (Vojislav Koštunica i Dragan Todorović, novi veliki vezir u zemunskom Magistratu) tvrde da je Srbija pokazala svoj meki trbuh i pristala na politiku uslovljavanja, odnosno da dok ne priznamo amputaciju Kosova neće biti ni dogovora s Evropom, a da je ovo oko Mladića čisto zamajavanje.

Untrašnjopolitičke posledice ovakvog ishoda briselske ministarske čajanke tek će se opisivati, ali sigurno je da je ovdašnjem krhkom evroentuzijazmu zadat ozbiljan udarac.

Teorije zavere: Kako da T. Nikolić postane Holanđanin

Ali, rekao bih da je opozicija zabavljena sama sobom i da iz ovoga neće izvući za sebe neku veću korist na opštu štetu. To je dobra vest. O sukobu unutar Srpske radikalne stranke pišemo i u ovom broju "Vremena". Nema tu mnogo novih vesti, osim ostavke Aleksandra Vučića na funkciju generalnog sekretara i svega ostalog što je bio u SRS-u. U prošlu subotu davao sam izjavu za jednu televiziju, a uredniku se učinilo, verovatno s pravom, da sam preopširan, pa je izbacio deo gde sam mogao da se proslavim kao prorok, jer sam predvideo da će Aleksandar Vučić da se povuče, barem na jedno vreme, iz politike, što je, rekao sam, dobro i za njega i za nas.

Indikativno je bilo Vučićevo odbijanje da se pojavi u klupama srpskog parlamenta. Verovatno je osetio da će tu biti glavna bojišnica dve sukobljene kumovske struje. Kako koji dan odmiče sve je jasnije da tu nije reč o nekoj velikoj ideološkoj svađi, već o čisto kumovskim poslovima oko vlasti, prvenstva, para i moći, pa smešno izgledaju oni kojima je to malo, nego iskivaju ganc nove teorije zavere od kojih je, barem meni, najdraža ona da je sve to rusko maslo i koja, ukratko prepričana, glasi da Rusima Boris Tadić izgleda nekako metiljavo, pa spremaju Tomislava Nikolića za njegovog naslednika sa sve idejom da Srbija pod njegovim vođstvom uđe u Evropsku uniju, pa onda da ih miniramo iznutra, kao što nas Holandija minira.

Tom teorijom bave se i neki ozbiljni ljudi, ali nešto ne vidim da se to prima u narodu. Šanse proevropske vlade su i dalje neograničeno velike, ako je tačna polazna premisa da je ideja o srpskoj budućnosti u prihvatanju vrednosti i standarda, a ne u prihvatanju patronata visoke birokratije iz Brisela nad našim poslovima. Vlada Borisa Tadića, sva šarena, kao devojačka vežba u skrajanju i šivenju pačvorka, potpisala je, u stvari, ugovor s građanima Srbije, ugovor o stabilizaciji i pridruživanju normalnom životu.

U tome bi trebalo da počivaju njena snaga i argumentacija i važnije je da završe obilaznicu oko Beograda nego da se dopadnemo Holanđanima. Ono što mi možemo da uradimo sa samima sobom imaće veći odjek od onoga što Evropa može da uradi s nama, ali su lončići još odavno pobrkani i čini mi se da bi svaka vlada u Srbiji, a posebno ona koja je pobedila na ideji proevropskih integracija, radije tražila alibi za neuspeh tamo gde ga nema nego što bi zasukala rukave i očistila sopstveni svinjac, uključujući tu i hapšenje Ratka Mladića, pa sve da ga niko ne traži.

Ustajanje na "Odu radosti": Ko će očistiti mitsku štalu

Tako shvatam i zalaganje Radovana Jelašića, guvernera Narodne banke Srbije, da se obnovi ugovor s Međunarodnim monetarnim fondom. Čovek traži saveznika. Verovatno vidi bolje od svih nas da bez neke spoljne sile koja bi ograničila apetite za potrošnjom njegova kancelarija postaje vetrometina kroz koju duvaju svi mogući vetrovi i ispostavlja se fiskalni račun kao izraz cene šarolikosti vladajuće koalicije u kojoj bi gotovo svi prvo da potroše pa posle da zarade, ako, uopšte, zarade.

Srpska vlast, u uslovima totalne defanzive opozicionih snaga, pa čak i rasula u glavnoj opozicionoj stranci, ima dobru, rekao bih i dugoročnu šansu, da napravi ozbiljan pomak ka onome što jesu evropske vrednosti i to u širokom spektru – od ljudskih prava do sređivanja zapostavljene infrastrukture.

Rezigniranost s kojom je dočekana očekivana odluka evropske birokratije sugeriše da ovi naši očekuju da neko drugi umesto njih čisti Augijeve štale a to je znak slabosti koji se slabo prikriva ustajanjem na tonove "Ode radosti".

Šta smo mi Evropi i šta je Evropa nama? I gde je, uopšte, ta Evropa?

Pomerajući se na zapad od bombi na simsu ispod prozora porodičnog stana, Dejan Anastasijević, novinar "Vremena", stalni dopisnik ovog nedeljnika iz Brisela, u svom prvom javljanju napisao je u podnaslovu teksta koji objavljujemo na 12. stranici: "Mali poraz za Evropu, veliki za Srbiju".

Zar veliki porazi nisu nadahnuće za pobedu?

Iz istog broja

Lisica i ždral

Jedno jaje muć, a mi deca čuč

Ljubomir Živkov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu