Kolumna

Lisica i ždral

22. 11. 2006. / 16.28

Opatuljivanje bulevara

Svesna da ne može dostići oca, nejač bi i da mu se divi i da prituljeno poruči kako nije tata bio baš onakav gorostas i svetac kakvim ga izvan familije mnogi smatraju

Nakon četvrt veka pauze bio sam u Istri i shvatio da je ova za nas nekada nedostižna oblast napokon zaostala, u centru Opatije – Ulica Maršala Tita, sitnijim fontom dopisato "državnik, 1892–1980", malo malo pa ispod imena nekoga ko ima ulicu piše "antifašistički borac", daj ja na groblje u Mošćenicama, tamo spomenik poginulim partizanima, narod i domovina im izričito zahvaljuju, niko da te ulice ukine i preimenuje, spomenike poginulim partizanima niti ko uklanja niti premešta, ni država ni napredna omladina Istre nikako da se uhvate u koštac sa antifašizmom… Beograd se hrabro obračunao sa Titom, doista tek kad je ovaj umro, dotad mu se ulizivao više nego ijedan drugi grad (možda se upravo zato upinje da zatre svaki službeni spomen na njega, a Opatija koja je našeg najvećeg sina volela u okviru mogućnosti jednog turističkog mesta nema eto potrebu za revizijom), Ivo Lola Ribar je ostao bez ulice, hajde da kažemo kako je Tito tu i tamo prekardašio, bio je i šef države, i vrhovni komandant, i vođa jedine partije, pa je sebi uzeo Brione a protivnicima dao Goli otok, pa je u Karađorđevu utamanio ne zna se koliko jelena i medveda prethodno možebiti i dresiranih da poziraju nadomak čeke, doklen su ostali lovci pravili hajke i hajke ne bi li odstrelili kojeg zeca ili divlju patku, pa je od udvoričkih republičkih vrhuški na dar primio bog te pita koliko vila koje usred čestih krstarenja nije sve ni počastvovao radnim vikendom, Ivo Lola Ribar pogibe pre nego što je mogao i doći u iskušenje da svoje partizanstvo iskoristi ili zloupotrebi, ali mu ni blagovremena pogibija nije pomogla, postojao je OKUD Ivo Lola Ribar, to se sad zove frivolno samo "Lola", kao da je osnovano u spomen kabaretske igračice ili neidentifikovanog bekrije, Vuk se bio okomio na Trg republike, da se ukine pa da se ukine, aman, čoveče, pa sve i da sutra Krunski savet dovede kralja na vlast, zar nismo više od pola veka bili republika, sad se Demokratska stranka istakla predlogom i valjda peticijom da se Bulevar AVNOJ-a preimenuje u Ulicu Zorana Đinđića, živo me zanima je li politički savetnik DS-a profesor Mićunović ovo predložio ili je sedu glavu oborio pred terorom sredovečne većine, bilo kako bilo, demokrate bi da uoči izbora oni utamane AVNOJ, oni su lovačko društvo naoštreno da doaka štetočini odavno viđenoj za odstrel a koja tako dugo hara celim srezom, to što hoće da neku ulicu nazovu po Đinđiću ni po jada, ali zašto udaraju baš na Antifašističko Veće? Boris Tadić se što bi rekao Bogi najprvi dosetio da je Zoran Đinđić tu živeo, išao u školu… Predsedniku to nije bilo dosta nego je dometnuo "a tu je i Beogradska arena", kakve to pobogu ima veze, a ako ima, bolje da nema, jer je na Đinđića baš tu pokušan atentat, drugo, zašto demokrate ne zadrže i reč "bulevar"? Da li njima "Bulevar Zorana Đinđića" ne zvuči dobro!? Ima li neko od njih kuraži da kaže "pa nije naš Điki baš za bulevar"?! Nijesam stručan za psihoanalizu, ali bih rekao da se radi o slučaju dece bolno svesne da ne mogu dostići oca, da nemaju očev format, pa bi istovremeno i da mu se dive i da nekako provuku kako nije tata bio baš onakav gorostas i svetac kakvim ga izvan familije mnogi smatraju. Nijesam, ponavljam, stručan, ali evo neka ambasador Marić kaže nešto merodavno, nešto što će biti citirano u naučnim časopisima i podići ionako podignut ugled BU, dobro, Karadžić nije dostupan, ali kad god menjam kanale uvek u jednome studiju vidim profesora Jerotića kome nije vrućina u onom bregovićevskobećkovićevskom obeskragnjenom žaketu, utonuo u fotelju razjašnjava fenomene koje ja ne pratim, ali ako ushtedne kazati koju o opatuljivanju Bulevara u Ulicu, pogledaću emisiju sa dužnom pažnjom.

&

Najljubaznije molim profesore prava i penzionisanog predsednika Ustavnog suda da mi dostave spisak javnih funkcija: kopka me šta Ustav zabranjuje predsedniku Republike, jer čl. 115 našeg poluplebiscitarno pozdravljenog najvišeg pravnog akta veli: "Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost." Dobro, ovo drugo razumem: ne može na svoje ime da otvori kladionicu, menjačnicu, kafić, igraonu… Ali šta je ustavopisac hteo da kaže sintagmom "javna funkcija"?! I Koštunica i Tadić odnekud smatraju da bivanje predsednikom političke stranke nije javna funkcija. Ako to što oni rade nije javna funkcija, šta je to, a šta su, koje su javne funkcije? Ustav zabranjuje Tadiću da bude predsednik opštine?! Predsednik republike ne sme da bude fudbalski sudija, sanitarni inspektor, šta?!

Ukoliko interesi partije i interesi države nisu identični, a reklo bi se da nisu, ili najčešće nisu, ili ponekad nisu baš, onda je istovremeno rukovođenje partijom i državom sukob interesa… Dopuštam da se i Tadić i Koštunica trude da sedeći (svak) na dvema stolicama ostvare sklad interesa – vlastita karijera, dobrobit partije i blagostanje države za njih su tri strane istog novčića, pri čemu je država doduše onaj izreckani kružić; oni sebe očito vide kao kadre i vlasne da ostvare harmoniju lepog i korisnog i iskreni su kad kažu kako u tome ne vide ništa pogrešno niti problematično, ali Ustav tvrdoglavo govori to što govori. I onda, kad očekujem da im neko sa Pravnog skreše "divni ste ljudi, ama kršite Ustav", vidim da im profesor Lilić daje za pravo, zar i ti, sine Stevane!?

Iz istog broja

Nuspojave

Peti Bitls

Teofil Pančić

Navigator

Prva pomoć

Zoran Stanojević@BBC

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu