Kolumna

Nuspojave

24. 11. 2021. / 18.47

Odstrel, vendeta… i nestašica jaja

Nije baš da ću pustiti suzu za Lečićevim "izgonom" – svojim se nedostojnim performansima sam "namestio" kao odviše laka meta. Ono što me ipak brine jesu simptomi kolektivnog simboličkog odstrela, tako tipični za cancel kulturu

I tako je, dakle, Branislav Lečić "otkazan" (cancelled) do te mere da više ne sme da bude ni u nekom pozorišnom žiriju – iako mu valjda niko ne osporava da se razume u pozorište. Nema nikoga ko drži do sebe a da mu ovih dana nije stavio do znanja da je kužan i da će ostati kužan do daljnjeg ili zauvek, i da mu je bolje da počne da se navikava na to. Hajde da vidimo šta je tu na stvari i kuda nas to vodi.

Stvar je osetljiva i komplikovana, pa bi najpre trebalo utvrditi šta jeste, a šta nije tema ovog teksta. Recimo, da li je Branislav Lečić silovao Danijelu Štajnfeld? To nije tema; ili bar – ne bi trebalo da bude. Ionako "znamo" sve o tome, pozicije su odavno zauzete, a u međuvremenu postoji i pravosnažna sudska presuda koja kaže – nije. Naravno, ni bolji sudovi od ovdašnjih nisu nepogrešivi, a u ovako pipavim i teško dokazivim (otuda i teško opovrgljivim) pitanjima takoreći uvek ostaju neke stvarne ili navodne nedorečenosti i odviše važne nejasnoće, ali opet – ako izabiremo da principijelno ne verujemo sudu tamo gde to ne odgovara našim unapred zauzetim pozicijama/uverenjima/simpatijama, čemu ćemo uopšte verovati? I šta ćemo iole vredno dobiti zauzvrat, jednom kad odbacimo načelni pristanak na (isto tako načelnu) merodavnost sudskih presuda? Kada se, dakle, vratimo u neko pretpravno i preddržavno stanje.

S druge strane, mnogi među nama koje ne impresionira sudska presuda oslobađajuća za Lečića, rado će reći da je Ratko Mladić ratni zločinac i počinitelj genocida jer da "o tome postoji pravosnažna presuda", ona haška, pa je o tome suvišno dalje razglabati. U redu, ali… hajde da i to malo zakomplikujemo. Ako mene pitate, Mladić je bio zločinac i pre presude Tribunala i bio bi to i da, iz bilo kojeg razloga, do bilo kakve presude nikada nije ni došlo, kao što nije bilo sudske presude za Miloševića ili Tuđmana, što ih nikako ne "oslobađa" u mojim očima. Da, ali… nije to baš isto, jer "mi" mislimo da je Haški tribunal verodostojan, dočim ovi naši, hm… znaju da se povijaju kako vetar duva. Vaistinu. Na drugoj strani, ne tvrde li obožavaoci i muralisti Mladićevi isto to, samo obrnuto – da je Tribunal neverodostojan i "antisrpski", daleko mu lepa kuća? I da je biti sa te adrese označen zločincem zapravo orden časti.

Okej, ali gde nam se u svemu ovome izgubio Lečić? Tu je on, bez brige. Našavši se u oku oluje kao čovek optužen za vrlo ozbiljno nedelo (i, da se ne lažemo, preko noći verovatno odviše olako odbačen i prezren od mnogih s kojima je do tada delio isti hleb, što nikome ne bi bilo lako podneti), Lečić se branio kako je znao i umeo, a delovalo je da uglavnom nije ni znao ni umeo. Da li zato što je naprosto kriv ili iz nekog drugog razloga, to je pitanje od milion dolara. Pouzdano znam samo jedno – kad sam prvi put čuo za tu optužbu, pomislio sam – wtf?! Međutim, svakim sledećim danom svog teatralnog "samobranjenja", Lečić (mi) je nekako bivao sve krivlji… Sud, pak, koji je o tome bio dužan saznati i utvrditi mnogo više, dublje i pouzdanije od mojih privatnih impresija, oslobodio ga je krivice, i ta je priča valjda završena.

A onda je, gle, krenula ova Lečićeva psihodelična kontraofanziva, ova zaumna vendeta, ova moždana oluja koja nosi sve pred sobom, a bivši orator s Terazijske česme, Đinđićev ministar kulture, demokratski prvak u pokušaju i u povratu, LDP-ov uglednik, pojavio se na Pinku razmećući se frazama koje biste dobili da u mikser stavite Marka Atlagića, Aleksandra Vulina i Vojislava Šešelja, pa sve to date nekom nesrećnom Vučelinom kolumnisti na stilsku doradu.

E sad, ovi koji ga ovih dana "otkazuju" na pozorišnom festivalu u Brčkom, a sutra će ga otkazivati i bilo gde drugde, uglavnom kažu da je njegova stravična medijsko-politička transformacija razlog njihovog bojkota. Ili možda, pre će biti, povod, pošto onaj dublji razlog više nije sasvim uputno punih usta pominjati, mada ga baš niko od nas nije zaboravio, niti je ikoga ko je do tada verovao u njegovu krivicu ona sudska presuda razuverila?

Nije baš da ću pustiti suzu za njegovim "izgonom" – svojim se nedostojnim performansima Lečić sam "namestio" kao odviše laka meta, bilo da je to učinio iz nezgrapnosti i neartikulisanog, neprovrelog besa, ili zato što se svojim renegatskim invektivama uistinu preporučuje nekoj drugoj strani, šta god ona sve bila u ovdašnjoj kulturno-političkoj konstelaciji. Ono što me ipak brine jesu simptomi kolektivnog simboličkog odstrela, tako tipični za cancel kulturu u društvima iz kojih je polako uvozimo, a koja je i na svom izvoru, s dobrim razlozima, podvrgnuta sve ozbiljnijoj kritičkoj pažnji. Jer je sama narav tih hajki takva da nediskriminativno pogađaju i krive i nedužne, "a Bog će već umeti da probere svoje", kako su svojevremeno mudrovali najugledniji lovci na veštice. Izgleda da ni lovci na vešce nisu mnogo odmakli odatle.

Nego, kad sam već "ukrstio" Lečića i Mladića u ovom tekstu, pitam se šta li bi se desilo da je tzv. Leka, umesto skrnavog budalesanja po nedostojnim mestima, pokazao mnogo veću meru duha i, recimo, došetao do onog već famoznog Mladićevog murala u Njegoševoj i, sa ili bez Aide, hitnuo na njega koje jaje? Avaj, to se nije desilo – izgleda da za to, za razliku od torokanja po Pinkovima i snubljenja mladih glumica, treba imati ipak više… pa, jaja, ne znam kako to tačnije reći.

Iz istog broja

Navigator

Kad vam se četiri zida raspričaju

Zoran Stanojević

TV manijak

Šta je dobra televizija?

Dragan Ilić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu