Posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost Aleksandar Vučić se obratio naciji, i odgovorio na nekoliko novinarskih pitanja, u situaciji koja je zaista teška za Srbiju. I njega. Videlo se to na njegovom neispavanom licu.
Slikovita je bila i struktura vlasti u Srbiji na ovoj konferenciji za medije: mandatarka Ana Brnabić, predsednik Skupštine Vladimir Orlić i nekolicina ministara u tehničkoj Vladi sedeli su negde u ćošku i pomno slušali reči predsednika.
Iz njegovog, kao i uvek, uvijenog izlaganja koje ostavlja otvoreno više opcija, moglo se zaključiti da su tri za Srbiju stare bolne teme dobile novu dinamiku.
Na prvom mestu tu je pitanje Kosova. Imenovanjem specijalnih izaslanika za pregovore između Beograda i Prištine kancelar Nemačke Olaf Šolc i predednik Francuske Emanuel Makron, lideri dve „najmoćnije evropske zemlje“, naglasio je Vučić više puta, povećali su, zajedno sa SAD, pritisak na njega da Srbija na neki način prizna nezavisnost Kosova. Iz Vučićevih reči moglo se zaključiti da EU i SAD u „uslovima rata u Evropi“ od njega traže da se sporazumnim priznavanjem nezavisnosti Kosova Putinu izbije argument iz ruke da je kosovska nezavisnost presadan, pa da zašto onda, po istom principu, i Krim ili Donjeck ne bi mogli da proglase nezavisnost od Ukrajine.
Konkretno: ako bi Srbija priznala nezavisnost Kosova ona više ne bi bila presedan jer bi bila sporazumna, a pošto Ukrajina neće priznati nezavisnost Krima ili nekog drugog dela svoje teritorije, onda bi to bio presedan pa Rusija nigde ne bi mogla da nađe uporište u tumačenju ili prilagođavanju međunarodnog prava.
A pošto je „Evropa u ratu“, traži se od Srbije što brže rešenje i da bi se izbegla nova sukobljavanja na Balkanu.
Rekao je Vučić u tom kontesktu da je Sbija „kolateralna šteta“ ovog rata, i tu je u pravu: da Rusija nije napala Ukrajinu, kosovoska saga bi mogla da se oteže u nedogled, baš kao i njegovo igranje nesvrstanosti.
Američko naoružavanje regiona
Sudeći po Vučićevim rečima, SAD su zarad odbrane od ruske opasnosti odobrile vojnu pomoć za sve zemlje u regionu, pa i za Kosovo, izuzev Srbije. To bi Srbiju, tako izuzetu, svakako dovelo u još nepovoljniji položaj. Pošto Rusija nema nameru da direktno vojno ugrožava Balkan, ovaj potez SAD govori o tome da se Srbija procenjuje kao opasnost po regionalni mir i stabilnost, jer bi preko nje Kremlj mogao da pokuša da otvori novi front, da gurne Srbiju u neku „denacifikaciju“ u komšiluku.
Zapaljivim, doduše pre svega domaćoj javnosti upućenim, uvek nanovo ponavljanim izjavama da „Srbija neće nemo posmatrati nove pogrome na Kosovu“, niti Srba bilo gde, naoružavanjem sa svih strana sveta, naglašenim balansiranjem između Rusije i Zapada, u „ratnim uslovima“ vlast u Beogradu je sama zapadnim stratezima pružila argumente da mogu da posmatraju Srbiju kao potencijalnu opasnost po jedinstveni zapadni front.
U te argumente spada i brižljivo negovana ruso- ili putinofilija u Srba, i opšti antizapadni trend u društvu.
Za Rusiju ili za Zapad
Uz neku vrstu priznanja nezavisnosti Kosova, obnovljen je i pritisak da se u ratu imeđu Zapada i Rusije Srbija konačno i nedvosmisleno opredeli, naravno za Zapad i svoju evropsku budućnost.
Ratni, ekonomski, finansijski, socijalni front zaoštriće se na zimu. Nema nikavih naznaka deeskalicije sukoba. U takvim uslovim Srbija će imati sve manje manevarskog prostora za politiku koja joj je donela etiketu „jedine evropske države koja Rusiji nije uvela sankcije“.
Europrajd
Iskren je i u pravu je Vučić, da mu je u svemu tome samo još „cirkus“ oko Europrajda falio, prvog u istočnoj Evropi. Ali održavanje Europrajda jeste pitanje poštovanja ljudskih i manjinskih prava, dakle funkcionalnosti pravne i demokratske države, pa samim tim i pitanje kompatibilnosti Srbije sa tzv. zapadnim vrednostima, dakle njenog evropskog opredeljenja.
Precizirao je Vučić, konačno, da svi drugi skupovi u okviru Europrajda nisu sporni, da „ti ljudi mogu da igraju i pevaju“ gde hoće, osim, možda, na Paradi ponosa zakazanoj za 17. septembar. Konačnu odluku o tome da li će biti zabranjena, ili ne, doneće MUP 96 sati pre početka Parade i tako ostaviti vremena za eventualne pravne postupke.
Vučić je naglasio i slikovito opisao da on apsolutno podržava prava „homoseksualaca“, da ih ima i u široj familiji i u radnom okruženju, ali da nije pobornik parade, mada podržava pravo LGBT+ populacije da paradira ako hoće – ako to ne ugrožava bezbednost Beograda i Srbije.
Vučić se jesta našao između poslovičnog čekića i nakovnja, to jest između Zapada i Zavetnika: ako po pitanju Kosova, Rusije i/ili Europrajda popusti Zapadu opašće mu popularnost u Srbiji, desničarske/patriotske partije će jačati na račun SNS-a. A ako ne popusti – ni to za njega ne može na dobro da izađe.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
