Kolumna

Zoom

O destabilizaciji i razdruživanju – Možda će tema Kosova rešiti pitanje izbornog pobednika, ali to neće rešiti pitanje Kosova

U famoznom članu 135. Kosovo se pominje kao teritorija koja je pod međunarodnim nadgledanjem, protektoratom, kontrolom ili šta već... a sve po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, što odgovara istini koliko i iskaz da je autor ovog teksta visok i plav

Dvolična Evropa: Spajanje Ustava i Ahtisarija

O destabilizaciji i razdruživanju - Možda će tema Kosova rešiti pitanje izbornog pobednika, ali to neće rešiti pitanje Kosova 1

Sećate li se Andreasa Cobela, ambasadora Nemačke u Beogradu? Ovde je pamćenje inače kratko, a kad su ga Nemci još tiho povukli s položaja, svi smo zaboravili na njega. Ne bih se ni ja setio da se, povodom Srbije i Evrope, a u senci izbora, svaki čas ne javi nekakva nezgrapna izjava koja malo koga ohrabri, a podosta je onih koje to iritira. Tako je bilo i sa Solaninom pričom o mirnom snu nakon 11. maja. Možda je njemu umirena savest, ali su ovde duhovi rasplamsani i počelo je deljanje ražnja a Holanđani su još u šumi.

Narečeni Cobel, pred prošle parlamentarne izbore, nekako je došao do zaključka da bi "ako Srbija bude destabilizovana, Mađarska mogla da insistira na Vojvodini". Od ovakvih analiza spravlja se kvasac od kog narastaju ljudske omraze i državni sukobi.

Valjda i sam shvativši da je preterao, Cobel je, tada, na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, izjavio kako to što govori nije pretnja, već – analiza. Time je, rekao bih, stvar još više uprskao. Pretnja izvire iz nekog emotivnog stanja i može se razumeti i opravdati ljudskom slabošću, nekom frustracijom ili nezadovoljstvom, na primer, zagorelim rostbifom na ručku neposredno pre sastanka u Evropskom forumu, dok analiza podrazumeva racionalnost, sagledavanje uzročno-posledičnih veza i, nadasve, sugeriše ostvarivost zaključaka do kojih se došlo analizom.

Ne bih rekao da je ovo što je tada izgovorio ambasador zemlje koja je u tom trenutku predsedavala Evropskom unijom bila kontraofanziva na srpsku diplomatsku ofanzivu oko odbrane Kosova, jer kakva je to diplomatija koja ohrabruje mađarske husare da ujašu i srpske nacionaliste da proganjaju one što mirno voze bicikl po Subotici.

U krajnjem smislu, Cobelova izjava, hteo on to ili ne, govorila je najviše o jednom imperijalnom evrocentrizmu gde su čuda ratova i pošast prekrajanja granica moguća na periferiji Evrope, gde je svrstao i Mađare, punopravno obavezne po svim evropskim deklaracijama da čuvaju mir i bezbednost, zbog čega je primarno i osnovana Evropska unija.

Nije naodmet podsetiti: naime, zvaničnici Evropske unije podržali su usvajanje srpskog Ustava, koliko pre nešto više od godinu i po, sa sve preambulom o Kosovu, kao neodvojivom delu Srbije, a posle, nedugo zatim, podržali su Ahtisarijev plan koji vodi negaciji ustavnog rešenja i sada je to kamen spoticanja zbog koga Solana ne spava mirno, ovi naši se prepiru u nedostatku bolje izborne teme, a ja se, eto, prisećam Cobela.

Koštuničina rečenica: Nemoguć zahtev i misija

Bilo je to vreme neke uzajamne ljubavi u strahu od izbornog uspeha Srpske radikalne stranke. Evropljani su podržali Ustav a mi smo s njima, jednoglasno, barem što se tiče vlade Srbije, usaglasili famozni SSP, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ovlastili Božidara Đelića da ga potpiše, ovaj je naoštrio olovku, a onda se sve raspalo… Sada se groznim kaznama preti onima koji se drznu da potpišu taj sporazum, a Vojislav Koštunica traži da evropska administracija dopiše na taj papir samo jednu rečenicu – da priznaju da je Kosovo zauvek srpsko, što je nemoguć zahtev, zato što iskaz nije istinit.

Ali, ni ono što sada piše u Sporazumu nije istinito. U famoznom članu 135. Kosovo se pominje kao teritorija koja je pod međunarodnim nadgledanjem, protektoratom, kontrolom ili šta već… a sve po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, što odgovara istini koliko i iskaz da sam ja visok i plav.

Rekao bih, otuda, da je rezultat nerešen. Dopisali Koštuničinu rečenicu ili je ne dopisali, u Sporazumu piše nešto što u stvarnosti ne postoji. Kosovo je samoproglasilo nezavisnost. Izvestan broj država, relevantnih država, priznao je tu nezavisnost, a među njima i neke od onih koje bi sada želele da Srbija pristupi SSP-u, sa sve članom 135. koji je više lažan nego što je Kosovo lažna država, kako tvrdi tehnički premijer.

O tim suštinskim pitanjima, uostalom, vodi se otvoren i demokratski dijalog u društvu i bez evropskog posredovanja. Mediji i javna, politička i društvena scena nisu zatvoreni za one koji su i pre nemačkog ambasadora izgovorili da insistiranje premijera Srbije Vojislava Koštunice na Kosovu kao delu Srbije "vodi u stagnaciju i ukopavanje u nešto u čemu ne može da pobedi".

Srpsko društvo nije jednoznačno, nije monolitno ni u pitanjima od vitalnog državnog i nacionalnog interesa, ono je u dobroj evropskoj tradiciji pluralno, a elita je podložna kritici i osporavanju. Uostalom, stranka koja je bliska konceptu iz Ahtisarijevog papira ušla je u parlament. To je jedan od ključnih dokaza da se ovde ne radi o pretpolitičkom društvu kome treba pretiti supremacijom jednog plemena nad drugim plemenom, kako se otelo Cobelu.

Na pitanju Kosova i odnosa prema evropskim integracijama je i pala ova vlada, a izbori su prilika, mada, čini mi se, slaba, da se utvrdi šta je starije – kokoška ili jaje. Dakle, ništa od toga, i ovaj spor će se još dugo razvlačiti kao glavna politička parnica između dve Srbije.

Stanje na terenu: Kad gubernator deli plate

U međuvremenu, podaleko od grozničave izborne atmosfere događa se jedan proces koji Kosovo razdvaja od Srbije, više nego samoproglašenje nezavisnosti i priznanje te nezavisnosti.

Država Srbija suštinski razdvaja Kosovo od sopstvenog društvenog uređenja, podržavljuje sve međuljudske odnose u onom delu Pokrajine, delu dokle dopire faktička moć Srbije, pretvara Kosovo u jedan feud, upravlja se njim iz Beograda, čak bih rekao da se upravlja iz jednog kabineta, odriče se Kosovu atribut samouprave i samoodrživosti. Razumem ja da je to nužno, ali je pogubno.

Na Kosovu funkcionišu neki u drugim delovima Srbije nepoznati oblici organizovanja vlasti, moć nije formalizovana kroz jasnu strukturu upravljanja, "ostaci Kosova" finansijski su potpuno neodrživi bez podrške iz Srbije, parlamentarnog života nema ni u tragovima, politika se svodi na postupke koji su i doveli do propasti kosovske autonomije – podržava se bespogovorno vlast u Beogradu, a Koštunicu najviše podržavaju isti oni koji su ga pre osam godina najžešće gađali jajima.

Neki put o velikim temama najbolje svedoče male stvari. Tako je Slobodan Samardžić, ministar za Kosovo i Metohiju, zanet ulogom gubernatora, obećao da će zaposlenima u Radiju Gračanica država Srbija isplatiti odocnele zarade, a račun je ispostavljen RTS-u, koji je to, na kraju, platio, uz jasan i javno obelodanjen protest kolegijuma nacionalne televizije, jer je pomenuta Gračanica – privatno preduzeće.

Uostalom, jedini trag nesporazuma s beogradskom vladom bila je ovlašna najava ministra finansija da će pravo na duple plate imati samo oni nevoljnici koji žive u enklavama, zbog čega su oštro reagovali u severnom delu Kosova, tražeći da ih ne razdvajaju, kao da ih takva politika nije već razdvojila od ostatka Srbije gde takva privilegija ne postoji.

Pažljiviji posmatrači su primetili ne samo da se o suštinskim problemima Kosova ne govori već se i samo Kosovo, kao simbol, malo koristi u izbornoj kampanji, osim u onim retorskim zakletvama u nešto što već nije istina. Kosovski balon se izduvava, ali to ne znači da pitanje Kosova neće opredeliti rezultat majskih izbora i rešiti pitanje pobednika. Ali to, sigurno, neće rešiti pitanje Kosova i već sada je jasno da bez Evrope to neće biti mogućno.

Iz istog broja

Navigator

Milion virusa i njihovo pravo

Zoran Stanojević

Lisica i ždral

Tesna koža

Ljubomir Živkov

Nuspojave

Pokret protiv cimanja

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu