Kolumna

Lisica i ždral

11. 3. 2009. / 13.55

Nova vrsta

Sve do slučaja Stanišić Jovice znao sam tačno šta treba da osećam prema našima a šta prema sudu koji je produžena ruka da ne kažem čija

Kako čovek (tačnije: ja) može nešto debelo da preceni samo zato što veruje da se to nepovratno izgubilo

Sećate li se da je i kod nas, a ne samo u srpskom Šilovu, umelo da nestane struje? U Medakoviću sam, pre dvanaestak leta, bio napisao tekst za "Vreme", ja da ga snimim na pok. flopi – nestade struje. Odjurim u Mišarsku, sednem za kompjuter, oponašaj sam sebe, ili se pravi da ništa nije ni bilo, tja, neću dostići ranog sebe tj. sebe od pre jednog sata, tako mora da je i sa izgubljenim muzičkim delima, pominju se u prepisci a partiture nema pa nema – izgubljena simofonija možda je bolja od svega što su kompozitor i njegovi pravni naslednici sačuvali…

Zapnem svejedno i u Lektoratu (T. P.) napišem nanovo tekst, nije to to, premda nije ni rđavo… Vratim se uveče u Medaković, došla struja, na crnom ekranu žutim slovima pozdravlja me spaseni tekst, čoveče, pa onaj u redakciji pet puta je bolji, a ovo bih da ga kompjuter nije sačuvao kovao u zvezde i oplakivao!

Prođoše dva dana, iziđe broj – pa ni ovaj unapređeni tekst nije bogzna šta, a kamoli onaj koji slavodobitno htedoh da pošaljem tek instaliranim e-mailom (za potonje još jednom zahvaljujem Ivanu Hrašovcu i Saši Markoviću)!

Kako sam na regionalnom putu shvatio na čemu počiva i kako se ispoljava nac. ponos

Sa farkaždinskog puta izlazim na glavni (ZR–BG), na nadvožnjaku je vozilo sa prvenstvom naravno prolaza, ali ima do toga ispupčenija sto pedeset metera i vidim da vozač kontemplira ili piše SMS: dam levi migavac i stuštim se na glavni put kao da sporovoza nema. Avaj! Pojava novog učesnika u saobraćaju probudila je (nakratko, kao što će se uskoro pokazati) njegov uspavani takmičarski duh te je koristeći još i prednost strme ravni počeo da me sustiže: fabija, novosadske tablice, pretekao me i odmah se vratio svojoj omiljenoj vožnji od šezdeset sati na kilometar, ne žuriš, znači, nego osećaš stalešku obavezu da me ostaviš kao da sam kombajn…

Nemajući nikakvu zakonsku ni fizičku prepreku, a moralnu pogotovo ne, preteknem ja njega, sa sto deset uveliko sam ga ostavljao, ali mi i to bi malo, te dostigoh skoro sto trideset: preticati možete samo vozilo koje se kreće znatno sporije od vas, pa i to ako vam u susret ne dolazi nikakav kamion, svatovi ili vozilo pod pratnjom, nisi to učio u "Crvenom signalu", milu li ti pilulu!

Bočni vetar nije jako prijatan kad vam je motor pozadi a prtljažnik prazan, ali neću sad da usporim…

Preplavio me je ja mislim nacionalni ponos, uzbudljivo čuvstvo kome ne prethodi ni ne znam kakav uspeh, ni herojstvo, ni neka žrtva. Koje ima povod, a nema nikakvu svrhu, može štaviše da izazove i izvesnu štetu, pa šta! Znao sam da se budem li do PKB-a držao isti tempo može ponoviti slučaj Velike Gradiške, gde sam ne hoteći da zaostajem za hrvatskom braćom istopio svoje rođene kablove i za 160 evra bio šlepovan do servisa (kablovi + ruke = E30), bilo pa prošlo, ovde sam svoj na svome i fabija me više neće videti: hvala ti, češko-nemački kratežu, što si mi pomogao da razumem šta znači biti ponosit: to je kad čujete glas, koji je i vaš i nije vaš – na šta ti ja ličim, aaa, ne može tako sa mnom (nisam ti ja taj i taj više ne upotrebljavam – nee političeski hubavo).

Hoću li uspeti da napravim tipologiju heroja čiji sam ponositi savremenik i zašto nam vladajuća klasa u tome više ne pomaže?

Još pre dve godine Vlada nam je pomagala da razumemo našu istoriju, da cenimo srpsku braću prisiljenu na dobrovoljnu predaju Haškom tribunalu. Sve do slučaja Stanišić Jovice znao sam tačno šta treba da osećam prema našima a šta prema sudu koji je produžena ruka da ne kažem čija, sada kad sa tom silom, koja neka ostane anonimna, mada nije, treba da se tajno izmirimo i još tajnije iskusuramo.

Dok su naši dobijali oktavije, a njihove porodice bukete avionskih karata, dok ih je u Vladinom avionu pratio ministar pravde, sve mi je bilo jasno i nije mi nijednog momenta bilo teško da optužene cenim, sad se u Hagu našao neko o kome CIA kaže da joj je prenosio naše najintimnije tajne, uključujući i takve svetinje kao što su masovne grobnice! Pre dve nedelje obnažena je i isterana na vetrometinu državina tajna, Vlada tvrdi da nije važno šta je tajeno, nego samo ko je tajnu osramotio, i sad, šta?! Kao Srbin osećam obavezu da haškom sužnju držim stranu, a on odavao naše tajne stranoj i to neslovenskoj službi?!!

Bio sam počeo da pravim tipologiju naših uzapćenih velikana (proroci, prirepci, terenci, čistači… – ne moram baš sve da nabrojim: neki analitičar shvatiće moju matricu pa će me preduhitriti i štaviše prevazići ovo što držim u glavi…): osetio sam se još malo pa kao Mendeljejev, svi uhapšeni imali su svoje mesto, samo što je ruski kolega predvideo i mesta za elemente koji u njegovo doba nisu bili poznati, a ja nisam predvideo rubriku za nekog poput našeg Jovandeke.

Šta će Vlada ako od SPCa za zakon protiv diskriminacije dobije Orden Svetog Save drugog stepena (kao Ljiljana Habjanović Đurović), a neka druga ustanova, isto tako odvojena od države, možda i odvojenija, ushtedne da ga ona prouči sa svog visokostručnog stanovišta? U nemogućnosti da se obratim svim sektama, savezima, bridž-klubovima i ostalim segmentima našeg društva, apelujem da ne dižu svoj glas protiv zakona o diskriminaciji. SPC je kao onaj institut iz Visbadena: ako njeni veštaci ustanove da je zakon bogougodan, sigurno će se dopasti i svima vama. Ako li episkopi bace na nj anatemu, opet nema potrebe da se i vi mešate!

Iz istog broja

Nuspojave

Ana i Jelena kao Sonja i Nataša

Teofil Pančić

Navigator

Top tip

Zoran Stanojević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu