Kolumna

Lisica i ždral

19. 3. 2008. / 15.16

Neradnički pokret

Državi ne treba, ne priliči i ne pomaže reklama

Pre nedelju dana pročitao sam ko se sve od umetnika i sportista nada specijalno-nacionalnoj penziji, toliko su toga dali društvu, proneli slavu naše zemlje po svim meridijanima… I od socijalizma i od kapitalizma Srbija nepogrešivo odabira ono najgluplje i najnepravednije: od Zapada preuzima surovost glede školovanja i lečenja, iz socijalizma ideju o zaslužnim umetnicma i sportistima!

Ja izuzetnu penziju ne bih dao nikome. Da sam poslanik pročitao bih pod kojom bilo tačkom dnevnog reda manifest: "Dragi umetnici, vi koji ste na zalasku karijere i vi koji se zapućujete varljivom stazom stvaralaštva, čujte i počujte! Umetnošću se bavite na svoju odgovornost i na svoj rizik. Život je moguć bez vaših uradaka, budete li šta god od vaših rukotvorina, umotvorina ili sportskih veština uspeli da unovčite – lucky you! Ne smatrajte da vam za vašu umetnost ili vaše bavljenje sportom država išta duguje! Ako imate mušterije kao slikar, kao pisac ili kao muzičar, koristite priliku da izlažete, da prodajete, da idete na turneje, olimpijade, ali kad konjunktura mine – nema više ničega. Čujem vas kako režite: a što smo pronosili slavu naše zemlje, reči koje ste čuli od sportskih novinara i od političara dojmile su vas se, ali ti trenuci, kad se zahvaljujući vama zaorila himna vaše države (koja će doduše ubrzo propasti), ti trenuci su vam bili plata i sad ste sa stanovišta PIO nevažni kao i bilo koji drugi građanin."

&

Onima koji su u bivšoj Jugoslaviji prodali milione ploča, koji su pevali na hiljadama koncerata i bili na stotinu turneja, zašto danas davati penziju nauštrb ljudi koji su išli u fabriku, rudnik, kancelariju, na njivu, i kojima je od plate odbijan procenat za tzv. socijalno osiguranje? Košarkaš koji je proneo slavu naše zemlje i okitio se zlatnim medaljama zar nije zaigrao u NBA, zašto mi da mu dajemo penziju pet puta veću nego učitelju ili lekaru?

I dalje tvrdim: državi ne treba, ne priliči i ne pomaže reklama! Kako je Ivo Andrić proslavio Jugoslaviju?! U čemu je bila njena slava? Što pisca nije progonila? Što ima tako potresnu istoriju koju je književnik uzeo kao građu i sve mu se pozlatilo?! Da sam bio Titov ministar finansija, ili da sam bio sam drug Tito, ja ne bih Ivi Andriću dao ništa. Pisac si, imaš tantijeme od prodatih knjiga, a i da ti se knjige ne prodaju dobro, šta ti ja mogu, zaposli se kao sudski pristav, dobio si, međutim, Nobelovu nagradu, čestitam i voljno si!

Da, a sportisti, a sportisti? Šta sportisti?! Dok si u reprezentaciji ideš u Kanadu, u Tokio i sve ti je plaćeno, dobiješ premiju ako se plasiraš dobro, budeš svečano dočekan, a kad se fešta završi gledaj šta ćeš, kao i bilo ko drugi: sklopi ugovor sa stranim timom, školuj se uz rad, nauči da budeš trener, štedi, nađi si dobrog brokera dok ti ide dobro, ne čekaj da ti država daje specijalnu penziju!

Ono što je postiđujuće u priči o zaslužnim penzijama nije gotovost zaslužnih penzionera da zaslužnu penziju zaslužno prime, u ljudskoj je prirodi da pohvale prima kao zaslužene, novac je naravno uvek i svakome dobrodošao, postiđujuće je imati elitu koja stalno sanja o slavi! Kako nema dovoljno novaca da plati i rad i slavu, prvenstvo daje slavi. Mistifikujući zasluge politička elita posredno brani i svoju izuzetnost, svoje nemerljive i neizrecive zasluge. Drugo, političari korumpiraju izuzetnike, kandidatkinja za nacionalnu penziju čik nek se ne odazove da peva tamo gde će premijer dati oduška svojoj opsesiji i svome mesijanstvu. Grad Beograd bude preplavljen osećanjem zahvalnosti prema talentovanim pojedincima i pokloni im fino stanove, odgovarajuća komisija (koja takođe nije uopšte potrebna!) proceni da taj i taj toliko toga daje prestonici a nema eto stan, bavi se kulturom, prosvetljuje stanovništvo a svoje briljancije objavljuje u listu koji se slabo prodaje i još slabije plaća, pa gradski oci ispravljaju vekovnu nepravdu i daju tome kulturnom posleniku stan da piše još dirljivije i sa još više topline jer stan ima i centralno grejanje.

Novčano se i doživotno nagrađuju svi koji su, shodno slavohlepnom svetonazoru elite, doprinosili slavi države, iako je to apstrakcija na koju ne bi trebalo dati pet para. Parama stanovništva političari finansiraju svoje dobre odnose sa umetničkom i sportskom elitom, daju oduška svom snobizmu, nagrađuju celebrities kojima su se divili kad su sami oni tj. političari bili niko i ništa, što je trebalo i da ostanu!

Ako se neki bogatun slaže sa mnom i hoće da plati bilborde ja besplatno ustupam slogane: 1. Državu je nemoguće učiniti slavnom putem umetnosti i sporta. 2. Ne može niko da pronosi slavu države, jer te slave najpre nema, a kad bi je i bilo bila bi nepronosiva. 3. Plaćati iz budžeta ljudima talentovanim i uspešnim a na uštrb prosečnih i neuspešnih nepravedno je i nepristojno.

&

Napokon (a moglo je i najpre): šta je to SANU? Čemu ona služi i kakvu korist imamo od te zgrade, od tolikih znanstvenika i umetnika? Da hemičaru treba laboratorija, da astronomu treba opservatorija, to razumem, ali šta će im Akademija i šta će nama Akademija?! Nedavno sam čuo za bolničke apartmane gde se olimpijsko pleme leči, pa je li moguće da ih privilegije prate i na tom stupnju, imamo i posebno umiralište za pametnjakoviće koje čeka i besplatno grobno mesto u Aleji velikana?!

Akademija i zaslužne penzije relikt su socijalizma i, gle baš one najgrublje protivureče ideji ravnopravnosti. Ukinimo sve to dok još možemo.

Liberte! Egalite!

Fraternite mene što se tiče može i da izostane.

Iz istog broja

Nuspojave

Maja na ček-pointu

Teofil Pančić

Navigator

Bajtovi beskućnici

Zoran Stanojević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu