Kolumna

Zona sumraka

23. 5. 2001. / 21.32

Neko je oklevetao rat

Jedna od posledica rata je posleratna književnost; za nju dosad niko nije pozivan na odgovornost ali, kad malo promislim, i ne treba: nije li mit i na početku i na njezinom kraju?

Daj da i ja nešto pročitam (posle duže apstinencije koju sam sâm sebi bio prepisao): na poklon sam dobio knjigu dr Dobrivoja Zečevića Prvih devetnaest; četrdeset strana, prava mera za nekog ko se vraća lektiri; postkosovksi ciklus, u proseku na svakoj drugoj stranici pisac obara jednog pilota NATO avijacije, šteta što delo nije duže, u slavu jedinstva radnje katapultirani okupatori svi se zarivaju u jednu utrinu nadomak Rume, glave im rascopane i zarivene u busenje, noge izdignute i raširene "doktore Mariću, šta nam govori ovaj prizor?", gorko se kaju, blate naveliko stožer NATO-a koji im je izdao suludo naređenje da bombarduju narod sa takvom slobodarskom tradicijom i sa tako dobrim nišandžijama u PVO-u…

Žalopojke izginulih agresora dežurnim doskočicama dosoljava Lala koji se pojavljuje u svojstvu mrca-slobodnjaka, tu je i Trajče, makedonski rodoljub i preprodavac cigareta koji mrtvim natovcima cigarete niti daje niti im prodaje, nego im, naprotiv, psuje mater i sokoli druge Makedonce da se bacaju kamenicama na pokojnike tako da pokojnici zapomažu….

Na koricama je odlomak iz predgovora Radomira Smiljanića, bela ružo, nežna ružo, da vidimo kakvu smo to knjigu dobili za tridesetogodišnjicu mature: "Potpisnik ovog predgovora za izuzetno dramsko delo dr Dobrivoja Zečevića slaže se sasvim sa sledećim iskazom mr Mirjane Markovinović.

Dobro, da vidimo Markovinovićku "ne, nije Miri Marković oduzeta doktorska titula i nije joj prezime pogrešno odštampano: radi se o potpuno drugoj građanki": ‘Autor PRVIH DEVETNAEST, Dobrivoje Zečević, svakako spada u red onih dramskih literata koji sa temom ne žele da budu na VI. On u svom tekstu, gotovo autentično, beleži suptilne reakcije na najaktuelniju NATOagresiju na SR Jugoslaviju, držeći se i neposrednih događaja i doživljaja u okviru bliskog mu političkog i sociološkog okruženja. Zbog toga će upravo ovaj dramski tekst odražavati NEODLOŽNU MISAO I NEODLOŽNU EMOCIJU. Kod Zečevića je sve u upravnoj ravni, kao dramski sklop koji želi da obuhvati ono što jeste, a ne ono što će, nakon čekanja i distanciranja, b i t i u kontekstu globalnog društvenopolitičkog sklopa. ISKRENOST takvog zapisa je, onda, najoštriji segment, a svaka iskrenost je neodvojiva od direktne, lične emocije.’

G. Smiljanić uzvraća direktnom, ličnom emocijom: "Sasvim ispravan zaključak, koji nas navodi na konačnu ocenu da je odvaj dramski prvenac autora Zečevića upravo tom ISKRENOŠĆU (uz crnohumorne i tragikomične elemente) prožet nesumnjivom originalnošću, što je, i po sebi, dovoljan domet svakog uspelog literarnog dela."

Slažem se sa piscem predgovora, samim tim i sa magistarkom Markovinović, verujem da će se mnogi čitalac složiti sa mnom, u lisici tica, u tici srce, kao da pišemo peticiju, od ove naše čitalačke, recenzentske i kritičarske sloge nastaće džinovska babuška koju ćemo izložiti na sajmu knjiga u Frankfurtu. Ferenc Deak i Mirjana Markovinović su se, kaže pisac predgovora, dvoumili je li tekst pre svega za pozorište, za televiziju ili je za film, Smiljanić je za to da se delo pripremi i za teatar, i za TV ekran, i za filmsko platno. Ja bih dodao: i za Radio Beograd. U riznici ove medijske kuće i kulturne ustanove "Prvih sedamnaest" stajali bi rame uz rame sa "Galaktičkom groznicom" A. Đaje; ono što bi u pozorištu i na filmu bilo teško izvodljivo, da junaci drže glave zarivene u černozem, a da razgovetno govore svak svoju ulogu, na radiju bi išlo bez problema. Uostalom, pustimo predgovor, pogledajmo samo delo.

Drama počinje detonacijama i uzvicima koje nejač upućuje agresoru ("zlotvori, fašisti, vandali, ua Amerikanci, zlikovci, ubice, zločinci, idioti, banditi"), bombardovanje malo utihne, naš ti živalj odmah pređe na njemu bliži i miliji, čisto kontemplativni nivo:

JEDAN DEDA: Majku im američku!

GRAĐANKA: Gde im je njihova navodna civilizacija?

ISTI DEDA: Ma kakva civilizacija. Oni su daleko ispod našeg nivoa. Da im nismo dali Teslu i Pupina još uvek bi živeli u mraku i dovikivali bi se sa brda na brdo

Naši reknu šta imaju o Klintonu, o njegovoj zloći, jedna građanka zaključi da je zao čovek najgora životinja, spiker Radija objavi da ima i oborenih letilica: "Traaastraaas! (Čovek za čovekom pada na glavu, ostaje tako ukočen, sa raširenim nogama nagore. Slika je nejasna. Govore🙂

Jack: Jao! Helou, I am Jack Srboseck Jafferson! Kakav je ovo mrak? Ne vidim ništa. Ne znam gde sam. Ne mogu ni da se opipam. Help, help, bojs. Pa ja sam pao s neba. Polomio sam rebra. Jaooo, što to bolii. A nisam siguran da li sam živ. Sve mislim da sam poginuo, ko bi ostao živ kad padne sa te visine. To je opasnije i od pada s kruške. Ja brzo i visoko leteo, i taman da lansiram raketu, kad ono tresnu me raketa sa zemlje. Ne znam da li je to Srbin koristio radar ili je gledao golim okom. Tek moj avion se snažno zadrma, sunovrati se prema zemlji i dugo se prevrtao i okretao, padao kabinom napred pa repom, pa opet glavom, dok se nije razbio u paramparčad." I tako devetnaest puta: po istom receptu prizemljeni su Jerry, Jimmy, Gomez, Tonny, Jean, Schulz, Werner, Mario, Velasqez, Crysthiansen, Sveennson i neimenovani radnik-sluga koji je stradao na radnom mestu u Avijanu…

Od ove scene pratimo samo ono što se dešava u redovima neprijatelja (ako je reč o mrtvom zavojevaču, utoliko bolje), i tu možda zaista imamo inovaciju: dosadašnja ratna i posleratna književnost bavila se nama i našima, uglavnom nismo znali šta se kuje u štabovima Vermahta, pojma nismo imali a nije nas bilo ni briga kako su se osećali akteri onolikih ofanziva. Dr Zečević je optiku promenio, tako iz prve ruke čujemo kako izgledaju poraz, pogibija i kajanje, dok je naša strana tj. PVO daleka i tajanstvena, ona se pojavljuje samo u vidu posledica, a to su razlupani okupatorski avioni i pobijeni piloti koji će se kad drama odmakne još i unerediti. Uglavnom, kako ko padne, tako ispriča svoju priču, Šulc evocira uspomene na dedu i oca koji su ostavili kosti u Srbiji, o pa Šuki nam je posmrče, ne, ipak nije, mati ga je začela sa Rusom Vasjom, to će biti odličan šlagvort Lali da ispali ono što on misli o braći Rusima: "Rusi ili piju ili siluju. Ali, opet, kada su mnogo pijani. A, bogami, i kad nisu, Hahaha."

Schulzov zemljak Werner tražio je očev grob a našao svoj: "Ti Srbi su mnogo nezgodan narod. Ja mirno letim i, natirlih, posmatram zvezde, da znam kuda i kako letim, ali gledam i na zemlju da tražim očev grob, kad, oni, tup! pa mene raketom." Jean se isto našao u čudu: "Brzo su me sredili. Ne znam čime. Da li praćkom ili raketom. Nije bitno. Ali, bilo je precizno. O la laaa!"

Među mrcima padne i pokoja pošalica (Jack: "Da li želiš marlboro?" Jean: "Može. Samo neka nije Klintonova cigara. To je za Moniku."), padaju novi avijatičari, svi se kaju osim i samosažaljevaju osim Amerikanaca koji i među poginulima pokušavaju da zavedu red i američku dominaciju; Jean, čija je majka bila zaljubljena u našeg radnika na privremenom radu u Francuskoj i bila napuštena uoči venčanja, zna o Srbima više, pa ostalima veze priču o raškoj životnoj školi (dr Zečević je iz okoline Raške); pošto nauče da čitaju, da pišu i da održavaju ličnu higijenu, pitomce ove škole šalju u najsuroviju prirodu da tamo očvrsnu: "Sobom nose knjige za izučavanje istorije, filozofije, religije, astronomije. Kada se vratite kući onda ste već staložena ličnost, puna znanja i fizičkih mogućnosti da savladate sve životne prepreke. Sličnu školu završe svi Srbi, i veći deo onih drugih, što žive zajedno sa njima (ovo je politički korektno, doktore, svaka čast). Zato i znaju i mogu da se ovako đavolski i žilavo brane i da nas obaraju sa neba na zemlju kao kruške."

I tako, red hvalospeva Srbima, red kajanja što ovde nisu došli kao gosti, kao turisti i namernici: "A zar niste videli kako je sada lepa Srbija? Ucvetale šljive od samog početka rata. Bele se bregovi i doline a miris cveta dospeva skoro do naših porebrzih letilica. Sada su ucvetale i druge voćke a livade i šume se zelene kao zelena čoja (umalo ne reče: Montenegra, nema veze). A mi besomučno letimo i razaramo sve ispod nas. A kako bismo mi reagovali da Srbi bombarduju naše kuće?" Meksikanac se kaje više od ostalih, i njemu je puna pipa Amerike: "Jebem ti takvu zemlju! (Peva): Oj Halisko, zemljo snova, u tebi je naaaadaa!…", ali ima i Anglosaksonaca kojima je, hajde da se uklopimo u jezik drame, došlo iz dupeta u glavu: "Za koga sam izgubio glavu? Za nedoraslog Bila i glupavu Olbrajt? Videli ste njihove face. One ukazuju na praznu glavu." Srboseck ga tu nešto kao ukori, ali mu Jerry, jer tako se zove pošteni Anglosaksonac, skreše ko su i šta su Srbi: "Prkose bombama u ratu. Ovo je dosada nepoznato. Mi njih bombama, a oni pesmom odgovaraju. Puni su duhovitih parola. Mora čovek da se slatko nasmeje." Smejačka-plačka, mic po mic svima sine da su izginuli, padne među njih uniforma, za njom i nosilac, Talijan, taj će doneti lošu vest i iz baze, da, i on je ostao raskrečen, glava mu razoru, nogama pokazuje V-viktorija, šta je bilo, srpski avioni se lukavo izmešali sa malobrojnim natovcima koji, začudo, nisu bili srušeni iznad Rume, opleli Srbi po aerodromu, ljudstvu i materijalu, fantomski se i povukli, odleteli u bazu po odlikovanja… Srboseck pridošlici zapušava ionako zapušena usta govoreći mu da je bio aerodromski sluga a ne oficir, služinče se pilotima podruguje što ne lete niže nego kukavički a napamet bacaju bombe sa velike visine, Lala uluči priliku ispriča kako je prvog dana rata na radiju čuo vic: "Kako se otresti predsednika Miloševića? – pitaju se na zapadu. – Potrebno je da mu se objasni ratna strategija snaga NATO pakta. Čovek će se toliko smejati dok ne crkne."

Da bi se i publika u bioskopu, pozorištu i ona pred kućnim ekranima smejala do crknuća, autor je junake uvalio u dodatnu nepriliku:

MARIO: I ja mnogo osećam da nešto smrdim. Mister Jack, da li je krv žuta. Ako jeste, ja sam teško ranjen. Pune su mi gaće krvi koja mnogo smrdi." Trobseck stručno objašnjava da mu je popustio sfinkter na turu, ispostavlja se da dijareja, verna pratilja ranijih ratova, nije poštedela ni ovu grupu elitinih oficira, Mario kaže da će dobiti CocaColitis, Jack obećava NATObrijan svakome, neko promrsi da će se obratiti komandi NATOpakla, zgodan kalamburčik, doktore, utom bi vreme da mrtvi piloti krenu vozom u Grčku, ali ih vo Makedonija čeka topli zecot kojim rukovodi pomenuti Trajče…

Tako je to. Jedna od posledica rata je posleratna književnost. Izdavač je "Narodna knjiga" u sadejstvu sa "Teovidom", delo je izašlo prošle godine, cenu ne znam.

Iz istog broja

Nuspojave

Ljudski gubici

Teofil Pančić

Blagajnička posla

Stojan Cerović

Navigator

Veb tablica

Zoran Stanojević

Dar

Dragoljub Žarković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu