Poleteo je san do jedne zemlje na brdovitom Balkanu, a moglo bi i bilo gde na planeti gde je društveno samoubistvo glavna mera života, do čudne zgrade, pune mašina i motora. Stara je to zgrada, muzej nauke i tehnike, skromna ali bela, ima tu neka brižna ruka koja voli red iako nema para. U jednom uglu, skriveno, što je možda i dobro kada se shvati priča, samuje par panoa. Na njima, staro čudo.
Snoviđenski, maše sa panoa žuta robotska ruka, jedna od prvih na svetu; probija kroz belinu formula domaćeg naučnika, teorijski koncept na kome se bazira kretanje svih svetskih antropomorfnih robota; svetle slova još nekoliko primera svetskog liderstva. San nas povuče, poletimo iznad grada, iznad zemlje, iznad regiona, i vidimo prostor gde se o robotima znalo više nego skoro bilo gde na svetu u to vreme…
Ta zemlja, sanjamo, našla je najjeftiniji način za inovaciju: svoje diplomce šalje u svet, svoje oči i uši nauke i privrede pomaže da nađu mesta na prestižnim fakultetima, daje im stipendije za odlazak i za učenje. Čude se staromodni zašto im pomaže da odu, zašto ih ne zadrži, zašto ih ne okuje u lokalne okvire?! Ali ova zemlja je pametna i zna da nema zamene za svet. Zato pomaže. Ali i zato što zna i šta će da radi posle: da će ih privući da se svi oni vrate i to novo, moderno znanje donesu nazad u zemlju.
Nije sve kako izgleda: ono što izgleda kao curenje mozgova je samo njihovo pranje, podmazivanje, usavršavanje i unapređenje. Uče strane jezike. Uče strane kulture. Razumeju svet. Znaju s njime da pričaju kao sa sebi ravnim. Znaju vrhunce svoje struke, na najskupljim univerzitetima na svetu. Popnu se na vrh, odakle se sve bolje vidi: i kako brže, i kako bolje, i kako jeftinije, i kako kvalitetnije… Kako kome parirati u džungli koja se zove svetsko tržište; kako imati bolje bolnice, škole, fabrike, prevoz, vojsku i svašta drugo. Kako da svima bude bolje.
Jer ova država želi i daje im razlog da se vrate. Odliv je više nego nadoknađen prilivom. Kada osete život napolju, kada nauče svoje, kada se osete kao kod kuće i „tamo“, kada mašina eksploatacije proradi, mnogi shvate da bi im, nekako, bilo bolje kod kuće. A kuća je spremna da ih dočeka kao heroje.
Jer su to što su, čekaju ih najbolja radna mesta, svi hoće njihovo znanje; nude im se stanovi i plate, nude im se pozicije s kojih mogu da upravljaju svojim strukama: da uče druge u zemlji, da prave programe na svojim školama, da ih čine najboljima na svetu, kao i njihovi slavni preci. Da vode domaće firme u svet, ili da prave svoje, uz podršku svojih. Da su zvezde, u novinama i na televiziji. Da se o njima piše. Da se o njima uči u školama. Da su važni, jer je znanje važno, a oni ga imaju.
Ne boji se ova država što joj mozgovi odleću avionom, doleteće nazad na krilima prilike, bogatiji za sve. Poučiće nas sve, za sadašnjost, za budućnost, za stare i za mlade…
Vitlaju snovi u toplom vazduhu, ka panou na kome je robotska ruka, od njega, zamišljaju tu zemlju jednostavnih čuda, gde je društveni interes sve, gde su najbolji najvoljeniji. Lete snovi oko panoa i, u jednom trenutku, u snu udare u njega, i trgne se spavač i bunovno se okrene oko sebe i legne nazad s teškim uzdahom. Postoji taj pano i taj muzej, ali pričaju tragičnu priču o nekadašnjoj slavi.
Nije to njegova zemlja, nažalost.
Oko njega, mozgovi samo odlaze, ali se ne dočekuju. Raduju se vladari njegove zemlje što odleću: mozak glasa protiv njih, mozak se buni, mozak ne trpi poslušnost, mozak hoće promene, hoće poštovanje i poštenje, hoće stabilnost, hoće struku oko sebe, hoće zasluženu čast, ali je nema. Hoće da njime ne komanduju poltroni i tupavci; ne želi partijske, nego stvarne robote oko sebe; nove gvozdene ruke, ali u nauci, ne u vlasti. Hoće da mu decu leči neko kao on, pun znanja, besplatno. Da mu decu za svet sprema neko ko zna svet. Da mu grad gradi neko ko ga voli.
Iz njegove zemlje mozak odleće avionom, da bi ga zamenila glupost doklackana autobusom.
U njegovoj zemlji mozak nije na ceni. U njegovoj zemlji mozak je opasnost.
