Kolumna

Moj muški život

More 1

27. 3. 2013. / 15.45

More

Bilo je to vreme kada u malim dalmatinskim mestima poput Sućurja na Hvaru, na primer, nisu postojale brave na kućama; jedina brava bila je na zgradi pošte

Sedimo tako prošlog petka na splitskoj rivi nas nekoliko, guštamo na suncu nakon prvog juga sa kišom, pa onda hladne bure koja je raščistila stvar. Na suncu vruće, u hladu zima. Gledamo u plavo i ćutimo. Prateći kako odlazi trajekt za Supetar razmišljam da more iz nekog razloga fascinira muškarce, pre svega one s kontinenta, ali i poneke Mediterance. "Hvali more, drž’ se kraja", kažu Dalmatinci koji gaje zdravu rezervu prema moru, iz iskustva valjda.

Znam nekoliko ljudi kojima je život prošao u gradnji i opremanju brodova koji nikada nisu zaplovili niti će, ali – kad ljudi vole. Znam ih koji se nisu smirili dok nisu stekli brod i zaplovili, šta god njihove žene o tome mislile. Čak i na Dunavu i Savi; plovidba je plovidba. Zašto su muški tako fascinirani morem, mislim dok još jednom odlažem polazak za Zagreb, gde je mećava pred Uskrs. Sa mnom je tako od početka: prvo more video sam kao klinac u Ulcinju, posle leta razdrndanom dakotom DC-3, neke 1952. valjda. Nije me od tada pustilo. Po Dalmaciji smo letovali stalno u dobra stara vremena dok se parobrod još zvao vapor, a autobus corriera. Vozom do Splita, pa brzom prugom do Makarske, a onda u parobrod obalske plovidbe do, recimo, Igrana. Ti su parobrodi bili čudo: čitao sam fascinirano mesingane table sa imenima italijanskih i austrougarskih brodogradilišta, divio sam se parnim mašinama koje su tihe, skladne, rade glatko dok ložač lopatom hrani kotao. Sve je to bilo uglancano, podmazano i efikasno. Uzgred: nigde nisam jeo bolju hranu nego na tim obalskim vaporima; ili sam bio suviše mlad…

Očaranost je dobijala na snazi dok smo se sa lokalnim klincima vozili na vesla u barkama, razvlačili krišom parangal (bilo je iz nekog razloga jako zabranjeno), vukli mrežu na obali, pravili posle gradele i već možete misliti. Bilo je to vreme kada u malim dalmatinskim mestima poput Sućurja na Hvaru, na primer, nisu postojale brave na kućama; jedina brava bila je na zgradi pošte. Tada sam se naučio slanim srdelama i tako do danas; samo me sudbina Sv. Tome Akvinskog sprečava da ne preterujem (umro je prežderavši se slanih srdela; ne slušajte pisce biografija).

Posle sam, sa nekih šesnaestak godina, stekao barku: četiri i po metra, građenu 1908, sa sve bokaportima i benzinskim motorom Briggs & Stratton iz Bostona, Masačusets, 1929. Radio je, naravno. Barku smo u deljaka kupili barba Toni Lubin, kapetan duge plovidbe u penziji (84 godine tada) i ja. Barba Toni počeo je kao treći oficir na putničkim jedrenjacima za Australiju, zapovedao tankerima za Murmansk u Drugom svetskom ratu i završio kao kapetan kod "Šela". Sve što o moru i naviganju znam naučio sam od njega; imate li neki bolji predlog? Uskoro sam shvatio zašto Dalmoši zaziru od mora: u povratku iz Velog Lošinja krenula je nagla bura i talas je zapljusnuo moj motor. Do moje čarobne uvale Valdarke doveslao sam sedištem iz barke; nauk: uvek imati vesla u barci!

Kasnije smo jedrili u raznim jedrilicama i to je bilo posebno zabavno; naročito kad vetar utihne i nastane bonaca ("To je onaj vitar po kome se najbolje love ribe gradele", što reče bodul Vlaju na rivi). Prvi ozbiljni brod bila je jedrilica Westerly Cirrus, 25 stopa, koju je moj prijatelj i učitelj u školi života Ivo Jakaša kupio u Plimutu 1971. Sjajan suv brod, mali dizel motor Volvo Penta, sasvim dovoljan; leteo je na vetru da je to bilo čudo. E, naplovili smo se da je to bila milina.

Naredni brod bila je – i ostala – Manta Bogdana Denića, leži u Supetru na Braču, ozbiljan baltički motorni krstaš od 28 stopa, suv da ne poverujete, umereno brz (do osam čvorova, više nije zdravo) i udoban. Kod Ive sam bija mali od palube; kod Bogdana i to i capomacchina i mali od kužine. Da nema mene, Bogdan bi se zapleo u konope i žice beznadežno, kakav je.

Svega sam se toga setio na splitskoj rivi, grejući se na martovskom suncu i gledajući vapore na plavom. Setio sam se i Džozefa Konrada (nego šta!), Stivensona kojega je Borhes tako cenio, Melvila, Jože Horvata i još nekih. Jednom godišnje čitam Miksterovo klasično delo (Primer of Navigation, iz 1942) o navigaciji; mislim da bih i danas umeo da odredim položaj broda sekstantom; nekada se to radilo i bez "dži-pi-esa sa nebesa" kako to zove onaj zagrebački roker.

Onda sam uzdahnuo, pozdravio se sa Peđom (Lucićem) i Nenadom (Stipanićem) i otišao na corrieru za Zagreb.

Naravno da ću se vratiti.

More je to.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu