Kolumna

Zoom

14. 11. 2012. / 23.17

Mišković pod presom

Držim se pretpostavke nevinosti da bih vam pokazao koliko vas takav moj pristup nervira. Onoliko koliko vas nervira, toliko smo se svi privikli na atmosferu hajke i medijskog linča. I tačno toliko državni organi godinama ne rade svoj posao

Da sam ja pisao saopštenje Miroslavu Miškoviću, napisao bih: "Ja sam većinski vlasnik ‘Pressa’, pa šta?" Nije po zakonu kažnjivo biti vlasnik medija.

Miškovićev doprinos tobožnjoj vladinoj borbi za transparentnost vlasništva nad medijima deluje žalosno smešno u trenutku kad ta ista vlada netransparentno pokušava da preuzme upravljanje medijima.

Pruženu ruku Aleksandar Vučić hoće da odgrize i to je njegov prirodni instinkt.

Neznalice, zlonamerni i pokvarenjaci često povezuju "Vreme" s Miškovićem. Gde bi nama bio kraj da nam je kao u slučaju "Pressa" poklonio svoj vlasnički udeo i još prihvatio da plati za dugove za koje je dao garanciju. Ali, ovde to nije slučaj. Niti ima šta da nam pokloni, jer nema vlasnički udeo, a svoje dugove vraćamo sami.

Mi branimo neke principe i kad Miroslav Mišković od njih odustane. Koja je muka njega naterala, nije baš najjasnije. Ali, kad počne da se udara na porodicu i kad se vladina politika nasloni na puštanje tuđe krvi, nije lako biti najbogatiji Srbin u siromašnoj Srbiji.

Šta to radi Vučić? Reketira Miškovića, upozorava ga ili pokušava da prikrije i svoj stav o Kosovu i činjenicu da je u prvih sto dana uradio uglavnom sve pogrešno, pokrivajući sve te nedostatke medijskom hajkom na Miškovića?

Prethodni pasus nisam ja napisao, nego Branko Pavlović, beogradski advokat, istaknut i u borbi malih akcionara protiv Miškovića. Tekst je objavio na sajtu "Novog standarda" i prenosimo ga, u daljem delu teksta, gotovo u celosti:

"Za trenutak ostavite po strani to što ne podnosite Miškovića i razmislite potpuno racionalno: Mišković je potpisao neki nezakonit papir ukoliko takav uopšte postoji? Besmisleno. Pa čemu mu onda služe svi direktori preduzeća, koji odgovaraju silnim direktorima holdinga, koji odgovaraju Miškoviću. Čemu onda služe advokati i najuglednije svetske revizorske kuće. Između Miškovića i nekog, hipotetički govoreći, nezakonitog papira stoji najmanje pet hijerarhijskih stepenika. I nigde tu izvesno nema Miškovićevog potpisa. Dakle, ono što Vučić najviše može da ima kao informaciju teorijski jeste da se vodi neka istraga protiv nekog direktora koji nije ni video Miškovića, osim na slici, i srećan je ako ga primi direktor koji jednom godišnje može da vidi Miškovića u prolazu.

Toliko o papirima. Još je gore u pogledu hipotetički mogućeg davanja mita. Šta je, kao, Mišković išao da miti nekog u opštini da mu izvrši konverziju zemljišta? Pa kakve su to priče? Sve i kada bi mita bilo, između onog koji daje mito i Miškovića ima najmanje 15 stepenika.

Držim se pretpostavke nevinosti da bih vam pokazao koliko vas takav moj pristup nervira. Onoliko koliko vas nervira, toliko smo se svi privikli na atmosferu hajke i medijskog linča. I tačno toliko državni organi godinama ne rade svoj posao.

I, stvarno, šta to radi Vučić? U medijski linč je krenuo pre deset dana. Ako je krenuo u medije, što je i inače (sada zaista, nezavisno od Miškovića, potpuno pogrešan pristup – zapravo nasleđen od Tadić-Rakić-Homen varijante – nedopustivo, naročito za visokog predstavnika izvršne vlasti, znači da je u tom trenutku morao postojati makar jedan dokaz, podoban za službeno procesuiranje Miškovića. A ništa se nije dogodilo. Dakle, ili nikakvog dokaza nema protiv Miškovića, što je gotovo izvesno (put do njega može voditi samo preko procesuiranja većeg broja odgovornih lica na nižim nivoima) ili Vučić upozorava Miškovića i daje mu vreme da reaguje ili prosto hoće da ga reketira. Nema drugog racionalnog objašnjenja.

Hajdemo sada da obrnemo analizu. Ako dokazi ukazuju na odgovornost Miškovića, onda se nadležnim državnim organima obezbede uslovi da u što većoj tajnosti nastave da rade na predmetu sve dok nisu sigurni da su prikupili dokaze koji će im izvesno obezbediti uspeh u sudskom postupku. Zašto Vučić postupa suprotno?

I na kraju da raspravimo još dve stvari.

Društvo mora da ohrabruje bogataše da budu još bogatiji. Zato što nema razvoja društva ukoliko se ljudska pohlepa ne stavi u pogon društvenog razvoja. Najbolji primer je Kina. Nikad ne bi postigla ovoliko smanjenje siromaštva da nisu dozvolili da Kinez u Kini može biti milijarder. I da ga svi uvažavaju.

I drugo, svako hoće da kupi džabe. Zahtev nas građana mora biti okrenut ka onima koji raspolažu državnom imovinom, donose propise, sklapaju ugovore – sve na štetu države i društva. Oštrica odgovornosti mora biti okrenuta ka njima. A naročito ka onima koji su zaduženi da gone takav kriminal (policija i tužilaštvo pre svih), a to ne čine. I, naravno, protiv onih koji podmićuju predstavnike države.

Interes Srbije je da bogati ljudi investiraju u Srbiju. Da državni organi rade savesno i po zakonu. Ako ima dokaza – da Mišković odgovara pred nadležnim državnim organima, a ne u medijima.

A šta bi onda radio Vučić? Naročito zbog toga što on sa hapšenjima ne sme da ima nikakve veze. Morao bi da se bavi državnim poslovima, od Kosova pa nadalje, a prvo bi morao bitno sebe da promeni. Da bi uopšte mogao da odgovori zahtevima svog stvarnog posla.

To je, naravno, mnogo, mnogo teže nego biti svakoga dana bezobalno u medijima, ali mudrije, sada kada svi znamo kako je Tadić prošao sa istom političkom matricom na kojoj danas pliva Vučić."

Pavloviću, skoro ti je svaka na mestu.

Iz istog broja

Moj muški život

Ružne žene

Miloš Vasić

Navigator

Kako je Fejsbuk izabrao Obamu

Zoran Stanojević

Nuspojave

Politika »tripovanja«

Teofil Pančić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu