Martin Valzer je preminuo 28. jula u devedeset i šestoj godini života. Uz Gintera Grasa, Hajnriha Bela i Zigfrida Lenca on je obeležio književnost na nemačkom govornom području druge polovine XX veka, bez njihovih romana, drama, eseja i političkog angažmana ne može da se do kraja razume ni nastanak Hitlerove zločinačke vladavine, a pogotovo razvoj poražene Nemačke podeljene u dve države sa suprotstavljenom ideologijom.
Ja mislim da dobri pisci plastičnije, svima razumljivije, često istinitije približavaju istorijsku stvarnost, nego što ju je moguće shvatiti na osnovu proučavanja dokumenata.
Zanimljivo je i karakteristično da su sva četvorica bili levičari, navijali za Vilija Branta i Socijaldemokratsku partiju Nemačke, a Valzer je čak bio blizak komunistima, iako nikada član te stranke. Bio je i najborbeniji među njima, nazivali su ga „svađalicom sklonom skandalima“, rado se suprotstavljao većini intelektualnog sveta.
Gras mi je bio prijatelj, Bela sam dobro poznavao. Sa Lencom i Valzerom se lično nikad nisam sreo, ali sam čitao njihove romane čim bi izašli, pratio njihove polemike, imam utisak kao da sam i njih poznavao. A intimno sam ponekad odobravao šta Valzer kaže, kada bi se većina u Zapadnoj Nemačkoj okomila na njega.
Aušvic – večna nemačka tema
Martin Valzer je 11. oktobra 1998. u katedrali Svetog Pavla u Frankfurtu na Majni primio Nagradu za mir nemačkih knjižara, jedno od najvećih priznanja za književnost te zemlje. U govoru tim povodom osvrnuo se na nacističke zločine, tvrdio da nema dana da ne misli o njima, ali da „Aušvic nije pogodan da se koristi kao moralna močuga!“ U vezi čestih televizijskih emisija na temu nemačkog nacional-socijalizma je tom prilikom rekao: „Ako mi svakoga dana mediji prikazuju prošlost, zapažam da se u meni nešto opire, pokušavam da shvatim motive…“, te da se radi o „instrumentalizaciji naše sramote u korist savremene svrhe.“
Svi su se nemački mediji, koliko ja znam bez izuzetka, tada okomili pisca da relativizuje zločine, da ide na ruku onima koji su šapatom tvrdili da Savezna Republika Nemačka isuviše novca svojih poreskih obveznika uplaćuje državi Izrael i preživelim žrtvama nacističkih zločina.
Ja sam mislio i mislim i danas da je način na koji se u Zapadnoj Nemačkoj prikazivao i prikazuje genocid nad Jevrejima ponekad kontraproduktivan, pogotovu jer se zanemaruju zločini nad Romima i slovenskim narodima. Tu sam na Valzerovoj sam strani, iako spadam u „preživele“ koji uživaju u nekim beneficijama zahvaljujući uplatama „nemačkih poreskih obveznika“.
Optužen za antisemitizam
Valzer je pokušao da odlomak svog autobiografskog romana sa neprevodivim naslovom Der springende Brunnen (Bunar koji skače) u kome opisuje atmosferu antisemitizma u kojoj je odrastao, kao što je tada bilo uobičajeno, objavi u uticajnom dnevnom listu „Frankfurter algemajne cajtung“, ali je odbijen. I Valzerov matični izdavač Zurkamp u početku je odbijao da štampa taj roman, zahtevao je neke izmene. Zbog toga je Valzer prešao kod drugog moćnog izdavača Rovolta.
Jedan od sledećih njegovih skandala bio je roman Smrt jednog kritičara u kome napada i pokušava da ocrni decenijama najuticajnijeg književnog kritičara u Nemačkoj Marsela Rajh-Ranickog koji je negativno prikazao neke njegove knjige. Rajh-Ranicki je bio Jevrejin. Mnogi su tu knjigu smatrali antisemitskim delom. Jedan od odgovornih urednika „Frankurter algemajne“ Frank Širmaher pisao je čak da je taj roman zapravo „ubistvo“ jer opisuje „smrt jednog Jevrejina“. Valzer je pored ostalog braneći se pisao: „Gospodine Rajh-Ranicki, u našem međusobnom odnosu ja sam Jevrejin“.
Ja nisam voleo Rajh-Ranickog. Uspeo je da preživi rat krijući se kod nekih Poljaka, a posle nemačkog poraza radio kao cenzor za poljsku obaveštajnu službu. Valzer je to sigurno znao, ali nije koristio protiv njega. Ja idem tako daleko da mislim da je Rajh-Ranicki na Zapad poslat kao istočni obaveštajac, pa onda prešao na drugu stranu.
Ljubav pod stare dane
Nemačka kritika je jednoglasno „do nebesa“ hvalila Valzerov roman „Čovek koji voli“. U njemu opisuje ljubav možda najvećeg nemačkog pesnika Getea u 53 godine mlađu Ulriku fon Levecov koju je čak bio zaprosio. Ta se nemoguća ljubav odvija u banji Marijanske Laznje, u to vreme poznate kao Marienbad.
Valzer kao mladić nije voleo Getea jer mu nije bio dovoljno revolucionaran, kakav je bio Šiler, već odveć građanski odmeren. Ali pod starost ga je veoma zavoleo, kako je sam rekao, „svaku reč koju je velikan napisao“. Kad je Ulrikina porodica, da bi izbegla ruglo sa ćerkom, napustila banju Gete je napisao „Marijenbadsku elegiju“, jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama. Iako je tada imao preko sedamdeset godina, u tim stihovima pucketa mladalačka žar.
Izdavačko preduzeće Lauguna je upravo pod naslovom „Geteova poslednja ljubav“ objavila taj Valzerov roman u prevodu Mirjane V. Popović. Koliko sam začuđeno mogao da ustanovim, na srpski jezik do sada nije prevedena ni jedna Valzerova knjige. Nadam se da će sada neki njegovi naslovi i kod nas biti zapaženi i ponuđeni ovdašnjoj čitalačkoj publici. To bi bilo uživanje za čitaoce, a svakako bi pridonelo razumevanju Nemaca i Nemačke.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
