Kolumna

Lisica i ždral

30. 7. 2008. / 14.25

Majica sa likom

DDD bodrio je igrače Intera i Lacija, bio je član žirija u Bregencu i pomoćni sudija na prvenstvu Evrope u fudbalu; u Vimbldonu je prerušen u dete vraćao lopticu Ani Ivanović

Čega god se dosetim, dosetim se prekasno, četiri sata uoči mitinga besmrtne SRS poželeo sam da prodajem majice sa likom Radovana Karadžića, onakvim kakav je bio kad su ga sluge zapada mučki zaskočile. Na ovaj mrtvorođeni poslovni potez – gde mi je bila pamet nedelju dana?! – navele su me nanovo objavljene slike gde je model obrijan, sa kosom koja prkosi i dušmanskim snajperima i međunarodnoj zajednici.

Pa mi na mitingu treba da podržimo dve osobe! Izbrijanog Rašu, onakvog kakvim ga pamte njegovi potčinjeni, neprijatelji, žrtve, i istočnjački unirvanjenog starika koji nam pokazuje kako bi danas izgledao Džon Lenon da je živ.

Majice ima da budu gusarsko-četnički crne, dočim lik biće beo, kao izvađen iz varikine, Ne damo te RaDDDovane! pisaće ispod. Osamdeset komada za SRS, dati im grupni popust, majice neka nose u Skupštini kad god im se peru one njihove. Ili: na grudima neka bude DDD, na leđima Šešelj, izrez ne bi ni na jednoj strani bio dublji, pa bi svako mogao velikane da raspoređuje po vlastitom nahođenju ili shodno prilici. O tom po tom, za pilot-izdanje šta mi treba, kupim deset hiljada crnih majica na pijacama i buvljaku, grafički radnik (svojevremeno najsvesniji deo proletarijata!) utisne sliku DDD-a sa onom samurajskom zavrzlamom na temenu i vsjo! Ako nema nas deset hiljada kojima je sloboda na srcu, neka propadnem i ja i ovo moje tekstilno preduzeće! Mada ja držim da biće još kakvog doštampavanja…

Od bruto prihoda koji bi nadam se bio znatan pet procenata smesta Odboru za odbranu Radovana Karadžića, advokatu Vujačiću vespa i kaciga, da stigne u poštu koja poslednja na Balkanskom poluostrvu ima fajront, štamparu njegov sve u svemu skroman honorar…

Hm, Momo Kapor kad bi mi za sledeće izdanje nacrtao Radovana ovakvog kakav je sada, M.K. kaže da Radovanov pogled isceljuje, od čega će najviše polze imati poslenici haškog suda jer će beli mag objašnjavajući im koliko su na krivom tragu morati da ih pogleda svojim lekovitim očima, što će u njima izazvati milijarde trnaca – znak da se njihov grešni krvotok budi i da im se čakre o kojima su ponešto načuli a koje imaju i stanovnici zapadne hemisfere nanovo otvaraju… Kao kroz maglu sećam se ribara i boema koje je g. Kapor iscrtao po zidovima bezbrojnih kafana i dolazim do nenaučne pretpostavke da je Momo Kapor imao viziju sadašnjeg Karadžića. Možda mu je on, kak hudozhnik hudozhniku, predložio i štaviše skicirao aktuelni imidž koji pobra komplimente diljem planete? Da. Još je rekao, tj. g. Kapor, kako Radovan voli da pomaže ljudima…

Beše u "Feralu" tekst o Paveliću koji je kao mali išao sa ocem kroz buduću SAO Krajinu, uglavnom je konj slomio nogu, otac Antin izvadio je džeferdar i dao ga maloletnom, možda još nepismenom sinčiću: "Hajde, sine, pomozi jadnoj životinji da se ne muči…" "Ali, ćaće", zavapio je Antuška, "ja bih da pomažem ljudima!"

Karadžić zadovoljava potrebu kolektiva za izuzetnošću. Njegov podvig nema premca, to nije niko uradio još od Robina Huda! Taj prvak u streljaštvu i pljačkaštvu tj. Robin zar nije dolazio prerušen na turnire koje je organizovao njegov dušmanin i progonitelj!? Novac opljačkan od poreznika Robin Hud je delio sirotinji, DDD je sirotinju lečio za pare, ali za trinaest godina staža nije Ministarstvu zdravlja, lekarskoj komori niti Srpskom lekarskom društvu stigla ni najmanja pritužba.

Radovan je otelotvorenje je svega što pravi Srbin želi: da pukom dosetkom, izumom kao posledicom naglog prosvetljenja, viražom, jednim dakle potezom, postigne više nego pripadnik drugog naroda koji ima sve, novac, tehniku, oružje, a opet mu ništa ne vredi.. Tuđin se upinje, trudi, udružuje sa drugim isto mediokritetima, džaba mu sve, Srbin pobeđuje na polju koje je od iskona i zasvagda njegovo, a to je duh!

Karadžić je opšti Srbin iz viceva "idu Rus, Amerikanac i Srbin", prva dvojica šepure se i hvališu a Srbin jednom rečju ismeje sav njihov kapital, nuklearne bombe, satelite, pa on ispadne – nije politički korektno, ali tako je! – više biće.

Dva naša supermena, Milošević i Šešelj, bandoglavo su se držali svak svog identita i izgleda, procvat i zenit kameleonstva najavio je Stojan Župljanin, koji je kao mislim Dragan Vukadin proveo lepe godine u Beogradu, pustio čovek bradu i naložio brici da ga ošiša kao što se šiša Veran Matić, ja da sam bio u Veranovoj koži ne bi mi bilo prijatno, em me legitimiše ko stigne, da niste vi možda Stojan Župljanin, em taj Vukadin može u bilo kojoj varošici da održi predavanje o slobodi medija, a publika pri tom misli: pa ovaj Veran na televiziji izgleda mnogo mlađi!

Radovan Karadžić simbol je večite nadmoći Srbadije nad ostatkom sveta: onaj melem srpskom bolu koji sportski šampioni donose u dozama razdelio je Radovan odjednom, eliksira iz tajne alhemičarske laboratorije dr Dabića ima dovoljno za barem nekoliko sedmica kolektivne narcisoidnosti. Svaki Noletov as mi proživljavamo kao udarac posred nosa svetskoj vladi, svaki dobar return vraćka je za to što su nas bombardovali, a onda se – Ecce homo! – pojavljuje neko ko se u ime svih nas trinaest godina smejao u brk Velikom bratu, pa kako da ga ne kujemo u zvezde, kad je sam zvezda!!!

Jeste kao ratni vođa tu i tamo prekardašio, ali gordost koju je u nama probudio zar nije dovoljna da mu progledamo kroz prste za Sarajevo, Srebrenicu i pokoji logor kome, eto, ni ime ne znamo i koji samim tim nije bio tako ni strašan.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu