Lovac na ucene

Nakon dvostrukog fijaska koji sam doživeo u igri „Sakupi pet“ potpuno sam se okrenuo konkursu Ministarstva unutrašnjih poslova: pod sloganom „I ćorava koka nađe zrno“ baciću se na potragu za zlikovcima, koji su tu među nama, trista hiljada maraka uneće još kakvu promenu i kakvu radost u moju svakodnevicu…

I sama odluka da miholjsko leto posvetim detektivstvu oraspoložila me je, odjednom mi je drago što od Centroproma nisam dobio pežo ili letovanje u Grčkoj. Da jesam, slavio bih taj uspeh, ulenjio bih se i premija koju policija nudi za podatke o nerasvetljenim zločinima otišla bi u ko zna čije ruke.

Neka od dvadeset dva nagradna ubistva rasvetlim jedno (a verujem da je reč o seriji zločina koji su povezani, o tom potom), staću na zdravu nogu: sa trista hiljada i novim identitetom započinjem život negde gde se o meni ne zna ništa! Oprost grehova, dugova, zateznih kamata, novi izgled – o državnom trošku presađena gusta kovrdžava kosa, naočare zamenjene sočivima, nova kuća… Ne mogu tek tako da se pojavim u nekoj palanci i da kupim kuću, čime se vi bavite, odakle vam gotovina danas kada pošten čovek jedva sastavlja kraj s krajem, čaršijska zapitkivanja ugrozila bi ne samo moj život nego i konkurse koje će policija raspisivati kad opet bude dospela u ćorsokak… Iako sam trista hiljada maraka zaradio na osnovu javnog konkursa, ne smem da upadam u oči kao neko ko ceo dan puši na terasi – policija bi znači bila obavezna da mi nađe i posao…

Samo da krenem sa mrtve tačke, da načnem bar jedan slučaj, zbilja, šta se dešava ako rasplićući jedan zločin zadrem u drugi i otkrijem da su dve žrtve pale od iste ruke? Odem u MUP, oni kažu, hvala što ste razrešili dvostruko ubistvo, ali je ubica jedan, izvolite vaših trista hiljada… Ja bih dabome mogao da kažem: a da sam vam dao podatke o jednoj žrtvi koju su ubila četvorica, biste li mi isplatili milion i dvesta?! Da li MUP plaća tristo hiljada po razrešenom slučaju, plaća li za svakog ubicu ponaosob, šta biva ako su slučajevi povezani, koliko para sleduje dostavljaču koji omogući da se sva ubistva povežu i odjedared rasvetle, ima li zakonskih smetnji da onaj ko klupko zločina u potpunosti odmota naplati šest miliona i šeststo hiljada maraka?

Sva ova pitanja bespredmetna su dok ne ukažem na ubicu, ali ne bih da se osetim izigranim, volim kad se uslovi konkursa unapred precizno znaju. I ne samo okolnosti koje bi meni išle na ruku, nego i one koje bi se u datom trenutku mogle okrenuti protiv mene: šta biva ako se odjednom ili u kratkom vremenskom intervalu policiji javi više ljudi sa podacima o istom ubistvu? Vodili ljudi nezavisne istrage, došli do istovetnih ili sličnih relevantnih činjenica, predočili ih policiji, ova im svima odala priznanje i dala se u potragu za ubojicom… To bi ličilo na mene: da nađem počinioca, ali da ga istovremeno nađe još stotinu lovaca na nagradu! Da li se nagrada od tristo hiljada onda deli na ravne časti, kao pare od sportske prognoze, ili svako ko je pomogao policiji dobija svojih tristo hiljada makar MUP otišao pod stečaj?

Posle dvodnevne krize u koju sam zapao usled nejasnoća kojima konkurs obiluje, danas mi se povratila volja za doušništvom: u novinama vidim da će porez na nagradu podmiriti onaj koji stoji iza oglasa MUP-a, neka bar nešto bude jasno! Državi i društvu pomažem da zlikovce smesti iza rešetaka i nema potrebe da honorar odmah okrnjim plaćajući porez.

Nije mi se dopalo što u MUP-u kažu da su novac za premije obezbedili ljudi kojima je već dosta kriminala. Ne bi mi bilo pravo da sam kriminalac i da tako nešto pročitam u novinama, da sam kriminalčeva supruga isto mi ne bi bilo prijatno… Ne može neko samo zato što je izdvojio šest-sedam miliona maraka za nagrade da usmerava istragu tamo gde se njemu sviđa! Neću poći od te predrasude, taj i taj je ubijen, ko bi ga drugi ubio nego neki kriminalac, u koliko filmova je ubica bio lekar, baštovan ili sama grofica!

Nagradna igra Ministarstva unutrašnjih poslova naišla je na priličnu osudu u javnosti, te je znak nemoći policije, te je mamac za lakoverne, te je rasipanje novca kojeg i tako nema dovoljno… Može od svega da ne ispadne ništa – ubice i dalje na slobodi, premije neisplaćene, novo gradivo u vidu friških ubistava gomila se, stari, nerasvetljeni zločini polako odlaze u zaborav – ali ako makar jedan slučaj bude rasvetljen na osnovu audicije koju je MUP raspisao, ako samo jedna nagrada bude isplaćena, ovde će ponovo biti nade. I u pravdu, i u pravnu državu, ali i u business koji se razvija tamo gde ga dosad nije bilo. Lovce na ucene gledali smo u vesternima, čitali o njima u stripovima, sada smo uznapredovali toliko da se i kod nas ukazala potreba za tim humanim i nadam se unosnim zanimanjem.

Sinoć, kad su se onako naglo navukli crni oblaci, odjednom sam požalio porodicu ubice koja će zbog mene ostati bez hranioca, ali me je slabost napustila još brže nego što me je bila skolila: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane! Bilo da je ubica bio plaćen bilo da je u zločin ušao iz ličnih pobuda, sad je vreme da bude plaćen onaj ko na njega ukaže prstom, vremena su takva da ne smem biti bolećiv prema njegovoj familiji a na uštrb moje koja već godinama neću reći oskudeva, ali šanta… Bilo bi lepo kad bismo mogli obojica da živimo svaki od svoga rada, ali je došlo takvo vreme da jednostavno nema mesta i za mene i za ubojicu – ili on ili ja!