Kolumna

Nuspojave

23. 5. 2001. / 21.24

Ljudski gubici

O nekome ko se "vratio" samo zato da bi zauvek otišao

Nešto mi govori da ćemo se dosta lako složiti da je istorijski period kroz koji smo proglavinjali bio suštinski obeležen proizvodnjom, distrubucijom i potrošnjom Apsurda na veliko. U zemlji u kojoj je sve drugo prestalo da funkcioniše, Apsurd je redovno dopreman i na najudaljenija mesta, bilo ga je u izobilju i transformisao se na najčudnije moguće načine (transformišući, onako usput, i mnoge do tada pristojne i pitome ljude u kostimirane paraistorijske prikaze). Da stvar bude gora, Apsurd se, bogami, konzumirao i prisilno: bilo je i da biju ko neće. O ritualnom vređanju i paramagijskom ekskomuniciranju da i ne govorimo. Istini za volju, Većina je, bar u početku, sasvim dobrovoljno i veoma oduševljeno progutala naforu Apsurda, misleći da će joj neviđeno prijati: tako je i bilo, ali samo dok se nije ispostavilo da ovaj Apsurd misli krajnje ozbiljno i da, već na srednji rok, neće biti onoga ko će moći da bude pošteđen njegovog vrlo neposrednog dejstva: neko će osiromašiti do obezgaćenja, drugi će ostati bez ruke, noge, oca ili brata, a nekog trećeg će, bogami, doneti u dobro pričvršćenom sanduku (kao da bi, božmeprosti, inače mogao da utekne!?).

U skoro deceniju i po proizvodnje ove društveno bezvredne robe – apsurd, naime, nešto vredi samo kao estetska i filozofska kategorija – nakupilo se toliko basnoslovnih primera njenog primenjenog dejstva da se ni ljudi slonovskog pamćenja ne bi mogli opsetiti makar i svih najupečatljivijih manifestovanja ove Bezumne Sile, baš kao što bi i najverziranijim "sladokuscima" i tužnim kolekcionarima Ludosti bilo teško da proberu, recimo, "top five". Ipak, i posle Deset Krvavih Godina od tog događaja, i posle toliko "strašnijih" stvari koje su usledile, za mene je jedan od amblematskih i paradigmatskih slučajeva opraktičenja Opake Organizovane Blesavosti bio slučaj Anice Nonveje, muzičke urednice na I programu Radio Beograda, koja je početkom 1992. prvo degradirana, a onda i oterana s posla samo zato što je u svojoj emisiji, uz kratak i efektan komentar, pustila ratni pesmičuljak "E, moj druže beogradski" Jure Stublića (to je onaj momak koji "kada bi bio Studio B, slao bi samo dobre vibracije"…). O ovoj pesmi se ni deceniju kasnije nema bog-zna-šta za reći: bila je to (a)tipična ratna primenjena umetnost, dakle klasična pesma trenutka, što u ovom slučaju – jer je "trenutak" bio kanibalski – ne govori o njoj baš dobro, ali svakako nije bila ni izbliza onako sramna kakve su bile mnoge "nacionalne budnice" kojekakvih estradnih bilmeza sa "ove" i "one" strane novostvorene Granice, uzduž koje se pružilo Apsurdilište na kojem su jedni potrošači pevanog đubreta pucali u druge potrošače tog manje-više istog pevanog đubreta. Ako ništa drugo, Jura S. u svojoj pesmi ni sebi ni drugome nije odricao (pravo na) sećanje, što je već bilo protivno dominantnoj struji, koja je težila retroaktivnom dokidanju Drugog, odnosno savršenom "etničkom čišćenju" Drugog iz "nas" samih. No, sve to nije važno: pesma k’o pesma, dobra ili loša, na radiju se legitimno pušta i loša i bezvezna muzika, makar i iz ogledno-pedagoških razloga; ono zbog čega je Anica N. nadrljala – te nakon toga pokupila pinkle i otišla, ne zaustavljajući se i ne osvrćući se sve do Kanade – bio je sam fakat da se usuđuje da pušta "etnički nepodobnu" muziku, onu koja dolazi od po kolektivističkom "tlo-i-krvnom" principu identifikovanog Neprijatelja.

Anica Nonveje je sada ponovo u Beogradu, posle skoro cele jedne decenije, tokom koje smo mi koji smo ostali uspeli toliko da se uneredimo da nas čak ni ona, iako nije imala razloga da gaji romantične iluzije, nije odmah prepoznala. Ovih je dana dala jedan novinski intervju (v. Danas 19-20. 5. 2001) iz kojeg je razvidno da ta osoba s lokalnom hijerarhijom vrednosti odavno ne deli baš ništa – uostalom, da nije bilo tako, ne bi ni došla u ovakav sukob – a najupečatljiviji detalj njene ispovesti bio je onaj u kojem je priznala da je, posetivši Radio Beograd, osećala mnogo više nežnosti za miksete i magnetofone nego za ljude. Ovo nije čudno: miksete su se, za razliku od većine dvonožaca, prema njoj ponašale ljudski. Njena sudbina u izvesnom smislu podseća na istodobnu kalvariju Mire Furlan, gotovo kao nekakva njena geografska inverzija; razume se, Mira Furlan je prošla još utoliko gore koliko je bila slavnija i omiljenija – što uvek izaziva prilično masovnu (a naročito "kolegijalnu"!) patološku mržnju koja samo čeka na pogodan "okidač" da se izlije u nekom fekalnom vidu – i koliko su prilike u ratnoj Hrvatskoj bile, hm, nervoznije nego u Srbiji "koja ne učestvuje u ratu". Glumica se, zgađena i zgrožena, takođe otisnula preko Bare; (ne)nategnute analogije idu i dalje: nedavno se i Mira F. nešto muvala po Zagrebu, što su mnogi videli kao ispitivanje mogućnosti za povratak. Nekako baš tih dana, sudski je izgubila stan, što je u dobrom delu javnosti shvaćeno kao poruka: daleko ti lepa kuća.

Upitana kako joj sada izgleda Beograd, Anica Nonveje kaže: "Ružno, sivo i oronulo. Drago mi je što sam došla, ali nemam nameru da se vratim ili da češće dolazim. U mojoj glavi su vizije bile mnogo lepše…". Onaj ko u ovome detektuje tek aroganciju pokondirenog "našijenca" u Velikom Svetu, taj ništa nije shvatio, i taj se od one višekratno "repetirane" nafore Apsurda još nije otreznio. Iz ovoga, kao i iz nekih Furlaničinih reči, svakako progovara Povređenost, ali ona nije njen nego "naš" problem. Jer, svi ti ljudi, koji se sada, Posle Bitke, "vraćaju" samo zato da bi na taj način konačno otišli, moraju biti pribrojani ukupnom skoru ljudskih gubitaka jednog sramnog vremena. I nju je "ubio" onaj tip što zaključan sedi na Lekinom Brdu i čita "Rat i mir", čekajući da ga oslobodi neka nova Svetska Revolucija, pošto je čuo od žene da ova samo što nije, i pitajući se u međuvremenu gde baš njega da snađe tolika nepravda. Bezbrojne hiljade takvih nevidljivih zločina čine onu ključnu "statističku grešku", onu neizmerljivu vrednost – poput "tamne materije" u kosmosu – u ukupnom skoru zla. Na tom će kantaru i Aničina i Mirina sudbina konačno dobiti Težinu koja im pripada.

Iz istog broja

Zona sumraka

Neko je oklevetao rat

Ljuba Živkov

Blagajnička posla

Stojan Cerović

Navigator

Veb tablica

Zoran Stanojević

Dar

Dragoljub Žarković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu