Kolumna

Lisica i ždral

Lisica i grožđe

Donedavno sam sanjario kako me zovu iz žirija za Pulicerovu nagradu, a na drugoj tj. prvoj vezi već imam ove iz Legije časti, međutim se sve to neosetno okrenulo tumbe

Još pre deset godina držao sam da je moje ljudsko pravo na nagrađenost u više navrata bilo bačeno pod noge, lepo rečeno, čak sam u gnevu zbog istrajnog društvenog zanemarivanja moje hiperprodukcije jednog proleća samokonkurisao za nagradu naše prestonice: ne žaleći truda, vremena, ni novca, prikupio sam i odštampao sve što sam bio napisao i izdeklamovao u prethodnih možda pet godina, i sam taj karasvežanj delovao mi je polutolstojevski, žiri već i obimom ima biti zasopljen, a koje su divote bile tek unutra! Naramak sam na pisarnici svečano predao pošto sam na koricama prethodno udario jedan od svojih omiljenih pečata, krupna crvena štampana slova: PRIORITY!

Prajoriti-neprajoriti, žiri me je kako bi se danas reklo iskulirao, neko sam vreme znao ko mi je ispred nosa uzeo titulu i novac (hteo sam da kupim polovnu fiestu, da se toliki moj rad i postignuće ovaplote u automobilu kakav mi je Stiv pozajmljivao u Filiju kad bi me uhvatio carsickness, nostalgija za vozikanjem: tri sam leta Gospodnja proveo bez auta!), onda sam si rekao, neko je želeo nagradu više od tebe, zato nemoj da neguješ pizmu na nedužnog laureata, nek ide žiri u pizmu materinu, istorija će o njihovom zulumu, neznanju ili o rđavo usmerenoj pristrasnosti doneti svoj strašni sud, ali dok taj dan ne svane, pamti njihova imena i vrebaj priliku da im se osvetiš svojom zverskom karaprozom gde ćeš do besmisla naduvati neku njihovu brljotinu, nezgrapnost ili bedastoću koja im se kad-tad mora omaći.


&


Neko od mojih bližnjih – neka ostane neimenovan, ne treba od svoje porodice da vavek pravim rijality – pitao/la me je šta bih ja da mi Karići bratski ponude istoimenu nagradu, podišli su me trnci od same pomisli na takozvani novčani deo nagrade, a koji je ruku na srce srce svake nagrade, i utoliko bi mi bilo teže da odbijem Nobelov komitet nego francusku ambasadu, jer mislim da je Legija časti možda samo ona lenta kakvu ima svaki matičar. Rekao sam: "Znaš šta: nikad nisam imao trideset hiljada maraka. Bogohulno bi i bolesno bi bilo da to odbijem, primio bih nagradu i shvatio bih je kao otpremninu iz novinarstva. Šta, čovek koji ima takav fondić, a još uvek svira tri ili četiri puta nedeljno, zar nema lep život i priličnu budućnost?!"

Braćekarićevska porota nije nikad presudila u moju korist, te me je ovo iskušenje blagomimoišlo, naredne godine mislim da nagradu nije dobio niko; jedan od prvodobitnika i miljenika Braće predsedavao je žirijem i rekao kako te sezone nijedan novinar, eto, nažalost, nije učinio nešto dovoljno veličanstveno da bude nagrađen. Ne časeći časa napisao sam da bivši dobitnik ne sme tako da razmišlja, naoborot, njegova ideja, da ne kažem ideja vodvilja, mora da bude – ako sam ja dobio tu nagradu, onda je bez sumnje i svake godine zaslužuju mnogi, da ne kažem svi!

Verovatno mi to nije zaboravio: u Sava centru, dok je FEST, klimne mi glavom uz vidan napor, može biti da moj pozdrav ne izgleda ništa poletnije, a kad smo se pre nemil. događaja slučajno sreli na Karaburmi, u blizini radionice majstora Žike Paunovića, malo je falilo da odemo na kafu!


&


Ima bogme nekoliko godina kako su se moji snovi posuvratili, ne nadam se više ni priznanju za čovečnost, ni za visoku pismenosti, ni za natprosečnu kuraž, ni za izuzetno visok paraliterar. domet, dapače, zamišljam kako odbijam nagrade: "Hvala vam, prekasno ste se setili, u neku sam ruku pregladnio, drugo, društvo u kojem bih se kao dobitnik obreo ne odgovara mi, ne mogu da proniknem šta vas je ponukalo da moj rad pobrkate sa njihovim!" Rado se podsetim ko je odbio Oskara, ko Nobela, titula sera dodeljuje se valjda samo Britancima, te mi ni teorijski ne bi mogla biti ponuđena, ali bih i nju bio odbio, a nisam, valjda mi se može verovati, donedavno znao da se Kruni baš to dvaput desilo i to od iste osobe, Dejvida Bouvija, koji je prvi put rekao da ne vidi svrhu toga, drugi put da nije zbog toga radio ono što je radio.


&


Ono što se ne drži u jeziku zar može opstati i u logici, ili u stvarnosti? Avaj, titula "Najevropljanin godine" i dalje se, meni uz nos, dodeljuje li dodeljuje. Imenica u superlativu, njezin početak (tj. Evropljanin, zarobljen u muškom rodu) zabačen je iza besmislenog "naj", "naj" ima veliko "N", Evropljaninu pripada malo "e", nagrađeni i počastvovani bio je najveći i najbolji Evropljanin u našem govor. području! U svim evropskim, a zašto ne i vanevropskim zemljama mora da su dodeljene istovetne titule – zašto se među najevropljanima ne bi izabrao "Najnajevropljanin" za tekuću kalendarsku i fiskalnu godinu?!

Ova me nagrada vraća u jednu od mojih prvih postiđenosti: išao sam u drugi razred, čekajući učiteljicu gađali smo se kuglicama gline, nagrdili školske zidove i prozore, kažnjeni smo tzv. zatvorom, ostali smo u učionici i nakon poslednjeg zvona, ruke na leđa, i onaj ko bude najmirniji ide prvi kući, zločesti će poći poslednji, svi smo se povinovali naredbi, posle pola minuta pomnog osmatranja učiteljica je pokazala na mene da prvi mogu kući, video sam da su svi bili ukočeni, zamrznuti i napeti kao i ja, pocrveneo sam i izvukao tašnu iz skamije.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu