Kolumna

TV manijak

10. 2. 2016. / 14.53

Južnjačka uteha za Nedića

Čini mi se apsurdnim da usvojite Zakon koji priznaje da je progona Jevreja u Nedićevoj Srbiji bilo, a da paralelno teče proces njegove rehabilitacije

Proces rehabilitacije Milana Nedića postao je još jedna tačka podele domaće javnosti. Iako mediji pokušavaju da zadrže neutralan odnos prema temi, gotovo da je nemoguće zadržati profesionalnu ekvidistancu i to iz više razloga.

Južnjačka uteha za Nedića 1

Prvi razlog je u vezi sa opštom društvenom klimom, jer Srbija još nije jasno definisala svoj odnos prema antifašističkoj tradiciji i tradiciji Drugog svetskog rata. Zato se mnogo više i lakše pominje Prvi svetski rat, gde je jednoznačno i neosporno bila na strani pobednika. Za vreme SFRJ postojalo je jasno ideološko obeležje i jedinstveno tumačenje istorije. Preispitivanje koje je počelo sa rehabilitacijom Ravnogorskog pokreta ili Draže Mihailovića u Srbiji je stvorilo prećutnu atmosferu relativizacije uloge Nedića ili Ljotića. Pošto nismo zvanično deo EU, nema jasnog vrednosnog okvira koji bi antifašizam postavio kao vrednost koja se ne može osporiti. U tranzicionom interregnumu, snage ekstremne desnice imaju prostor da u javnosti Nedića prikažu kao spasioca okupirane Srbije. Njegov kolaboracionizam se pravda potrebom da se spasu hiljade Srba od pogroma u logorima NDH. Ti Nedićevi transporti su istorijska činjenica, ali su jednako tako stvarni bili i rasni zakoni, te progoni Roma, Jevreja i nepodobnih Srba, antifašista.

Pošto se kao društvo nismo odredili o ovoj temi, ispalo je da će sudski proces koji je u toku dobiti razmere istorijskog, jer će definisati našu nacionalnu istoriju.

Drugi razlog medijske konfuzije je ljubav prema konfliktu svake vrste.

Ispred suda u Timočkoj ulici odigravao se tokom ročišta pravi mali performans.

Na jednoj strani su levičari, antifašisti, u rasponu od Žena u crnom do Joške Broza. Bilo je tu obeležja SFRJ, partizanskih pesama i skandiranja "Idite u Blajburg". Pevalo se "Ide Tito preko Romanije" kao u partizanskim filmovima.

Na drugoj strani su bili ultradesničari sa obeležjima Nedićeve Srbije i "Zbora" Dimitrija Ljotića. Između njih bio je simbol Države – kordon policije koji se držao neutralno. Da bi slika bila još konfuznija, među Nedićevcima su se našli i Akatije, "episkop" samozvane istinske pravoslavne crkve, i Obraz. Bilo je nacističkih pozdrava rukom, skandiranja o slanju protivnika u Banjicu i Jajince gde su bila ratna stratišta, a glavna pesma ove strane bila je "Srbijo mati".

Univerzalna uvreda kojom su se međusobno vređali bila je – "Ustaše!"

Ustaše mu tu dođu kao univerzalno zlo, i univerzalni i konsenzualni neprijatelj.

Ma kako živopisno delovalo ovo nadigravanje i natpevavanje kao i njegov medijski eho, šala može imati ozbiljne posledice. Pitanje rehabilitacije je prepušteno Sudu i medijima, dok nema jasnog stave države. Istini za volju, SPS, Vulinovi socijalisti, LDP i sve druge frakcije DS (izuzev DSS) su ovim povodom izdali saopštenja i najavili da rehabilitacija "neće proći". Ipak, čini mi se da bi Skupština Srbije morala pronaći način da se odredi o ovom pitanju. Ideološka neutralnost zarad glasova birača i što šire izborne baze sada pokazuje svoju mračnu stranu, jer tada svi mogu biti OK.

Tu leži dodatni problem i treći razlog za konfuziju – predstojeći izbori. Nismo saznali šta o ovoj temi ima da kaže najveća stranka u Srbiji, SNS, koja u sledeći izborni proces ulazi sa ambicijom da osvoji apsolutnu vlast. Jasno određivanje prema Nediću u Srbiji bi moglo da se protumači kao svrstavanje na jednu stranu.

Zato je ova tema pred izbore vruć krompir koji SNS još nije uzeo u ruke.

Posredno, vlast ipak priznaje da je tokom rata u Srbiji bilo progona. Usvojen je Zakon o kompenzaciji za imovinu žrtava holokausta, uglavnom Jevreja koji su živeli u Srbiji. Čini mi se apsurdnim da usvojite Zakon koji priznaje da je progona Jevreja u Nedićevoj Srbiji bilo, a da paralelno teče proces njegove rehabilitacije.

Na kraju, ispred suda se među desničarima pojavila i zastava Južnjačke Konfederacije. Ona se često pojavljuje kao simbol supremacije, ali se u Srbiji može i drugačije protumačiti. Baš kao i beli rasisti u Americi, poraženi u građanskom ratu, Srbija ima svoj građanski rat i svoje poražene snage koje veruju da će ponovo marširati. Ta zastava nam govori da stare ideje i podele traju vekovima i da je važno da svakoj novoj generaciji iznova kažemo koje od njih je naše društvo prihvatilo i uvrstilo u svoj sistem vrednosti.

Iz istog broja

Lisica i ždral

Reč nedelje

Ljubomir Živkov

Navigator

Gluva kampanja iz uklete kuće

Zoran Stanojević

Nuspojave

In Požega veritas

Teofil Pančić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu