Kolumna

Iznudica

Bolje je znati i jasno reći da je saradnja sa haškim sudom rezultat pritiska, nešto na šta se moralo pristati i što se ne radi od svoje volje. Priznati veću silu razumno je i nužno, ali nismo dužni da se time hvalimo i da se divimo dobroti gospođe Del Ponte

Iznudica 1

Primakao se kraj marta, ali početku ovog proleća malo se ko u Srbiji raduje, najmanje nove vlasti kojima ističe američki rok za isporuku neke bolje robe gospođi Del Ponte, kojoj je dodijalo da se bakće sitnim ribama. Premijer Đinđić pokušava da od Vašingtona izmoli odlaganje, a ministri pravde Batić i Grubač odlaze u Hag da objasne kako bi Beogradu bilo mnogo lakše da razume hašku pravdu ako bi se nekako pronašao makar jedan Albanac koji nije savršeno nedužan.

Ti ljudi, dakle, rade ono što im je posao, snalaze se kako umeju u prilično nemogućoj situaciji koja u stvari postaje sve teža, sve gluplja i besmislenija upravo sa stanovišta uspostavljanja i zadovoljenja pravde. Američki Kongres sad pojačava pritisak i tvrdi da je izručenje Miloševića uslov demokratizacije Srbije i da bez toga nema stabilnosti u regionu. Međutim, albansko separatističko nasilje u južnoj Srbiji i naročito u Makedoniji otkrilo je ne samo da Milošević nije bio jedini prestupnik nego ga je barem delimično rehabilitovalo i za ranije grehe.

Možda bi onda zbilja trebalo požuriti s njegovim izručenjem, jer će vremenom, kako se stvari razvijaju, to biti sve teže, pošto bi uvećavanjem albanskih krivica on mogao izgledati sve nevinije. Jer, ko će sad reći da se Albanci, eto, svete Makedoncima za ono što su im Srbi radili? Šta ako uskoro počnu da se svete i Crnogorcima? Šta ako neko na kraju pomisli da ni na Kosovu oni nisu bili baš pravi anđeli, ni pre dve godine, ne pre deset.

Naravno, neko će reći da haški sud o tome ne bi morao da brine i da ničiju krivicu ne bi trebalo da umanjuje nečija druga krivica. Ali, ovde se ne radi o običnom sudu. Bilo je zamišljeno da ovaj sud obavi jednu političku funkciju, da pomogne posleratnom izmirenju naroda i stabilizovanju njihovih odnosa. Svi krivci i svi ratni zločinci se ionako ne mogu pohvatati i pokažnjavati, što znači da je trebalo optužiti jedan njihov reprezentativan uzorak, dakako vodeći računa o nacionalnom ključu i nekom opštem odnosu krivica na svim stranama.

Ako sam dobro razumeo, smisao bi bio da svi plate približno onoliko koliko su učestvovali u tuči, ali ispalo je da stvar nije gotova i da Albanci, koji još ništa nisu platili, tek hvataju zalet. Jedna od nezgoda je u tome što je veličina srpske krivice ipak unekoliko zavisila od albanske nevinosti, tako da haška tužiteljica mora biti očajna zbog situacije u Tetovu. A i američki kongresmeni koji misle da pritisak na Beograd vodi stabilizaciji mora da nisu još čuli da je na jugu Srbije NATO počeo da sarađuje sa srpskom stranom ne bi li se nekako zaustavili goropadni Albanci.

Vlasti u Beogradu nisu u poziciji da se mnogo prepiru, da optužuju druge, da odbacuju zahteve, rokove i ultimatume, pošto je prethodni režim potrošio sve rezerve nacionalnog i državnog dostojanstva. Ako dođe do izručivanja, zvanično će da se priča kako je to baš korisno i dobro jer, prvo, radi se o užasnim zločinima, a drugo, haški zatvor je u rangu "Hajata" tako da to i nije nikakva robija, nikome se ne žuri napolje i kako to da se svi nismo ranije setili…

Hvaliti haški sud i njegovu pravičnost postaje, dakle, politički opravdano, a otvarati tim povodom bilo kakve sporove s "međunarodnom zajednicom" sasvim pogrešno i škodljivo. Ali, ta obaveza važi za političare, a ne i za nas ostale, i u nekom delu javnosti morao bi se održati duh slobodnog govora, što znači da makar među sobom ne smemo prestati da se sprdamo s onim delom ove priče koji jeste za sprdnju. Ne smemo pristati da ne kažemo kako se ovde radi o spoljnoj prisili i iznudici a ne o bilo kakvom našem shvatanju pravičnosti.

Ako bismo to prećutali, ako bi ostalo da važi da smo taj sud iskreno prihvatili kao svoj, izgubili bismo i volju i sposobnost da se samostalno bavimo Miloševićevom epizodom naše istorije. U ovom slučaju bolje je znati i jasno reći da je saradnja sa haškim sudom rezultat pritiska, nešto na šta se moralo pristati i što se ne radi od svoje volje. Priznati veću silu razumno je i nužno, ali nismo dužni da se time hvalimo i da se divimo dobroti gospođe Del Ponte.

Naravno, sve ovo pod uslovom da ne pripadate onom malom lokalnom krugu iskrenih obožavalaca haške tužiteljice. To društvo sastavljeno od inače valjanih i dobronamernih duša, po pravilu nostalgičnih, politički korektnih, etnički indiferentnih i opravdano nezadovoljnih nekim lokalnim običajima i navikama, sklono je da pokazuje pomalo preteranu slabost prema svemu što nam dolazi spolja.

To je svakako manji greh od nacionalnog ekstremizma, samozaljubljenosti i ksenofobije, a i razumljivo je posle svih onih godina izolacije. Ako smo toliko dugo živeli na teškoj dijeti, lišeni svega osim sebe samih, uveravani da je sve drugo i drugačije naopako i grešno, valjda je prirodno što neko sad veruje da sve stoji upravo suprotno. Možda mi je bilo neophodno da neko vreme proživim preko okeana da bih dobro razumeo koliko je ta ljupka, domaća, liberalno-kosmopolitska vera u Zapad i Evropu zapravo stvar neobaveštenosti i provincijalnih iluzija o svetu.

Na Zapadu, ljudi takve vrste odavno se ne dive svojim zemljama i društvima, a oni koji se dive, koji veruju u njihovu pravičnost, slobodu i nesebičnost sasvim liče na ovdašnje zatucane nacionaliste. To ne znači da će neki pristojan zapadni liberal reći da je Milošević neshvaćeni filantrop, ali neće reći ni da najkraći put do Boga vodi preko haškog suda.

Iz istog broja

Nuspojave

Podunavski talibani

Teofil Pančić

Zona sumraka

Selotejp čuva tajnu

Ljuba Živkov

Navigator

Pravo na nameštaljku

Zoran Stanojević

Hod

Dragoljub Žarković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu