U Srbiji je tolika demokratija da svake godine imamo bar jedne presudne izbore. Ove godine, tako se zalomilo, posle dve godine VD-stanja Fudbalski savez je rešio da se dovede u red pred početak kvalifikacija za Evropsko prvenstvo i izabere si predsednika kao što je i red, a posle naglog i naprasnog nestanka Slaviše Kokeza koji je savez svojevremeno preuzeo od Tomislava Karadžića.
Na sreću ili na nesreću, kako se uzme, izbori su delegatski, nisu opšti, što i ne bi valjalo jer se samo jedna osoba u Srbiji bira na opštim izborima.
Kandidati, za sada poznati javnosti, jesu: Nemanja Vidić, legenda engleskog i evropskog fudbala, nekadašnji igrač FK Crvena Zvezda i FK Spartak iz Moskve, i najznačajniji kapiten Mančester Junajteda u 21. Veku; Branislav Nedimović, nekadašnji ministar poljoprivrede i ljubitelj fudbala,; Dragan Džajić, najveće ime srpskog fudbala u 20. veku.
U javnosti se, delimično, povela debata oko toga ko treba da vodi Savez i zašto se uopšte o tome razgovara ako se Vidić sam ponudio da radi taj posao? Razume se, izbori se sprovode jer vlada demokratija i jer kada bi se nekoga biralo samo zato što se sam preporučio, zamislimo u šta bi se Srbija i država pretvorili.
Jedan deo javnosti kaže: Nemanja Vidić je toliki car da bismo morali da mu se zahvalimo što uopšte hoće da se bavi srpskim fudbalom i da mu prepustimo da radi kako zna i ume.
Drugi šturo kažu Bane je top kandidat, voli fudbal, zna lokal.
Treći nude Džaju kao rešenje da se prevaziđe ovaj „duel“.
Srbija nije Engleska
Vidić je, dok je bio igrač, stekao ugled zato što je na terenu vodio svoj tim u meri koja je prevazilazila standardnu ulogu kapitena, a kada to tako nije bilo tmoguće u reprezentaciji, izostajali bi rezultati. I ovde bi on, ako bi ga izabrali delagati, što sada ne izgleda izvesno, hteo da sve ima u svojim rukama, da on diriguje i upravlja, ali, zar to nije govorio i Piksi Stojković pa smo videli šta se dešavalo na Svetskom prvenstvu?
Vidić ima veliku karijeru iza sebe i retkost je da odbrambeni igrač zasluži toliku slavu i poštovanje bukvalno na globalnom niovu, ali slabo to nešto znači kada odeš na gostovanje u Bačku Palanku ili na Klisi kraj Novoga Sada tražiš Kokezin FK Proleter. Niti je ovo Engleska, niti je ovo ovde nešto globalno.
I zato, na upražnjeni „tron“ Slaviše Kokeza i Tomislava Karadžića, treba da sedne neko ko je zaista bio važan u fudbalu i ko bi mogao da donese promenu u oblast koja je davno izašla iz okvira sporta i takmičenja, a postala poligon za kriminal, korupciju i političke igre; neko ko može da promeni da takmičenja budu nenameštena, da kriminalci ne preprodaju igrače, da mafija ne sedi u upravama…
Šta Nemanja Vidić tu traži ključno je pitanje i u tom kontekstu Nedimović, SNS aparatčik, i Dragan Džajić kome je verovatno svejedno, prikladniji su kandidati. Vidić je davno otišao iz Srbije i iskustvo nas uči da povratnici iz dijaspore slabo mogu nešto da promene. Obično posluže lokalcima da se na njihovu slavu nešto zauzme, preotme i da se na koncu na njih svali krivica za neuspehe i promašaje. Pogledajmo Vlada Divca i kako je njega Srbija tretirala, pa će sve da nam bude jasno.
Nemanja se, tako, kandidovao, podigao prašinu, ali najbolje bi bilo da se time ne bavi. Htelo se slično i sa Dejanom Stankovićem tamo daleke 2013, 2014 godine pa on nije prihvatio. Posle je otišao u Zvezdu i prošlog leta kao da je pobegao i iz Zvezde i iz Beograda.
Vratiti se iz dijaspore u Srbiju, još i ako si uspešan, težak je posao za svakoga. Vratiti se u Srbiju i voditi srpski fudbal još je teže i, jasno je, da se ništa neće promenit. Zašto? Zato što srpski fudbal nema publiku i ne zanima ljude. Civile. Neke druge itekako zanima. Odustani, Nemanja.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
